Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 1179/22 od 08.06.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3725/17 od 04.11.2011. godine u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene i tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23-drugi zakon), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Vrhovni sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj u smislu citirane zakonske odredbe.

Predmet tražene pravne zaštite, o kome je odlučeno pobijanom presudom usvajanjem tužbenog zahteva tužilaca je isplata neisplaćenog dela zarade po osnovu prekovremenog rada. O zahtevu tužilaca sudovi su odlučili u skladu sa pravnim stavom izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u predmetima o kojima je odlučivano o pravu zaposlenih na isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada kada je utvrđeno da je bilo prekovremenog rada i da sati duži od punog radnog vremena nisu plaćeni, te da nije samo pisani zahtev ili odluka poslodavca o uvođenju prekovremenog rada uslov za isplatu uvećane zarade, već je od značaja da li je duže ostajanje na poslu takvo da ima karakter prekovremenog rada a što se ceni prema okolnostima svakog slučaja, imajući u vidu prirodu delatnosti i organizaciju rada kod poslodavca, kao i specifičnosi posla koji zaposleni obavljaju kod poslodavca po ugovoru o radu. Takođe, povodom predmeta spora ne postavljaju se pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, koja bi trebalo razmoriti.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. stavovi 1. i 3.).

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužioci su podneli 28.12.2017. godine, a tužba je preinačena podneskom od 14.07.2021. godine. Vrednost predmeta spora po preinačenoj tužbi ni za jednog od tužilaca ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe (najveća vrednost predmeta spora je je 381.474,80 dinara po tužbi tužioca BB), iz kojih razloga revizija tužene nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Trošak sastava odgovora na reviziju nije priznat tužiocima, budući da se ne radi o trošku potrebnom radi vođenja postupka u smislu odredbe člana 154. stav 2. ZPP.

Iz tog razloga je odlučeno kao u stavu trećem izreke, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković