Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u usvajajućem delu tužbenog zahteva, iz svih zakonskih razloga.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju, po zaključenoj raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog, na radnom mestu ..., po osnovu više ugovora o radu na određeno vreme, zaključenih u periodu od juna 2018. godine do septembra 2019. godine (kada mu je po osnovu sporazuma zaključenog sa tuženim prestao radni odnos), sa punim radnim vremenom od 40 časova nedeljno, u trajanju od 8 časova dnevno, u petodnevnoj radnoj nedelji. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, tužilac je u spornom periodu radio 6 dana nedeljno (od ponedeljka do subote) u periodu od 07,00 do 17,00 časova, odnosno svakodnevno po 10 časova rada, a jedan mesec u spornom periodu nije radio, kada je padao sneg. Sledom navedenog tužilac je u spornom periodu ostvario 1.330 časova prekovremenog rada, 1 dan rada na dan državnog praznika u novembru 2018. godine (10 sati) i 2 dana na dan državnog praznika u februaru 2019. godine (20 sati). U obračun časova rada nisu uzeti radni sati za rad nedeljom, jer iz iskaza tužioca i svedoka proizlazi da su imali tri slobodna dana mesečno, a po potrebi još neki dan, kao i dani novogodišnjih, božićnih i uskršnjih praznika, jer po iskazima tužioca i svedoka na te dane nisu radili. Prema nalazu veštaka tužilac nije iskoristio godišnji odmor za 2018. godinu u trajanju od 10 radnih dana, a za 2019. godine u trajanju od 13 radnih dana.

U postupku odlučivanja o žalbi tuženog, drugostepeni sud je po održanoj raspravi doneo pobijanu presudu kojom je ukinuo prvostepenu presudu i na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe čl. 51, 53, 75, 76, 104, 105, 108, 110, 164. i 176. Zakona o radu i člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, citiranih u obrazloženju pobijane presude i ocenio da je osnovan tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad, za period od juna 2018. godine zaključno sa septembrom 2019. godine (osim za januar 2019. godine kada tužilac zbog snega nije radio), zahtev za isplatu uvećane zarade za rad na dan praznika koji je neradni dan za novembar 2018. i februar 2019. godine kao i naknada za srazmerni deo neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2018. i 2019. godinu, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Neosnovani su navodi revizije kojima se osporava pravilna primena materijalnog prava. Ovo tim pre što se u reviziji ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje navode od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi je pravilno i obrazloženo cenio drugostepeni sud.

Navodima revizije se neosnovano ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, odnosno osporava pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje i stavlja primedba na ocenu izvedenih dokaza. Drugostepeni sud je čitanjem dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom upotpunio utvrđeno činjenično stanje po svom uverenju na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, odlučio koje će činjenice da uzme kao dokazane. S tim u vezi, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je cenio i evidenciju tuženog o radnom vremenu zaposlenih u spornom periodu, kao i rešenje o kolektivnom godišnjem odmoru od 09.01.2019. godine i dao jasne i obrazložene razloge zbog čega ih nije prihvatio kao relevantne za odluku o tužbenom zahtevu, koje razloge u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković