Presudom Privrednog apelacionog suda odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P br.3682/22 od 07.04.2023. godine, te je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Blagovremenom revizijom tuženi pobija pravnosnažnu drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na član 404. stav 1. ZPP. Ukazuje da je odluka u suprotnosti sa sudskom praksom, da nije od značaja da li se dospelo potraživanje odnosi na zadržanu stvar, kao što nije od značaja ni da li postoji ekvivalentnost između vrednosti dospelog potraživanja i vrednosti zadržane stvari. Predlaže da se revizija usvoji i preinače drugostepena i prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbije, a tuženom naknade troškovi postupka.

Ispitujući uslove za odlučivanje o reviziji tuženog kao posebnoj reviziji, Vrhovni sud je imao u vidu da je članom 404. ZPP, propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti revizije Vrhovni sud sudi u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse u vezi sa uslovima za ostvarenje prava zadržavanja, pa je odlučeno kao u izreci pod 1.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ustanovio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po ugovoru od 26.09.2018. godine kojim se tuženi obavezao da davaocu lizinga proda robu koju će davalac lizinga dalje dati na lizing tužiocu kao korisniku i to pet novih tegljača modela TDX 18424 h 2 BLS po ceni od ukupno 350.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Garancija za tegljače je ugovorena u vremenskom trajanju od 24 meseca ili 450.000 pređenih kilometara od trenutka isporuke davaocu lizinga, uz napomenu da garancija na kompletno vozilo ne obuhvata potrošne delove. Vozilo čija se predaja traži se pokvarilo dana 15.07.2022. godine. Tužilac je tuženog obavestio mejlom da je vozilo promenilo zvuk, zamolio ga da u što kraćem roku pošalje ekipu na teren radi otklanjanja kvara na vozilu, uz napomenu da se nalazi pod garancijom. Tuženi je mejlom od 28.07.2022. g. obavestio tužioca da predmetno vozilo nije pokriveno garancijom zbog pređenih kilometara i pozvao tužioca da pre preuzimanja vozila izmiri nastale troškove po predračunu. Obavestio ga je da vozilo može preuzeti po evidentiranju uplate za preduzete usluge, budući da kvar ne podleže garanciji. Tuženi je tužiocu fakturisao usluge preduzetih radova servisa za predmetno vozilo predračunom broj 202201345 na iznos od 130.392,00 dinara. Računom broj 101-5/2022 od 11.02.2022. godine tuženi je po radnom nalogu br. 202102380 fakturisao tužiocu cenu delova i troškove preduzetih radova servisa na vozilu u ukupnom iznosu od 574.867,60 dinara.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da tuženi nije imao pravo zadržavanja, jer u momentu zadržavanja nije imao dospelo potraživanje prema tužiocu koje se odnosi na predmetno vozilo, s obzirom da se vozilo pokvarilo 15.07.2022. godine, a da je predračun ispostavljen 19.09.2022. godine. Prvostepeni sud smatra da je bez uticaja potraživanje po računu 101-5/2022 od 11.01.2022. godine, jer se ne odnosi na predmetno vozilo, već na drugo vozilo tužioca. Drugostepeni sud prihvata obrazloženje prvostepenog suda i obrazlaže da je tržišna cena vozila u vreme zadržavanja nesrazmerno veća od vrednosti radova, te da ne postoji ekvivalentnost eventualnih potraživanja, a time ni osnovanost prava zadržavanja vozila. Iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi usvajaju zahtev tužioca.

Vrhovni sud nalazi da je navedena odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Članom 286. ZOO je propisano da poverilac dospelog potraživanja u čijim se rukama nalazi neka dužnikova stvar ima pravo zadržati je dok mu ne bude isplaćeno potraživanje. U slučaju da je dužnik postao nesposoban za plaćanje, poverilac može vršiti pravo zadržavanja iako njegovo potraživanje nije dospelo.

Iz ove odredbe proizlazi da su uslovi ostvarenja prava zadržavanja da poverilac ima dospelo potraživanje i da ima dospelo potraživanje u momentu kada se u njegovim rukama nalazi neka dužnikova stvar. Citiranom zakonskom odredbom nije propisano da se dospelo potraživanje mora odnositi na zadržanu stvar, suprotno stavu prvostepenog suda, niti da mora postojati ekvivalentnost između vrednosti zadržane stvari i visine dospelog potraživanja. Sledi, da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili član 286. ZOO u pogledu uslova za ostvarenje prava zadržavanja, usvajajući zahtev tužioca za predaju, pa je na osnovu člana 416. ZPP odlučeno kao u izreci ove presude tako što su nižestepene presude preinačene i tužbeni zahtev odbijen.

Odluka o troškovima doneta je na osnovu člana 153, 154. i 165. ZPP, pa su tuženom dosuđeni troškovi prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosu od 78.120,00 dinara za zastupanje na tri ročišta, pristup na jedno neodržano ročište, sastav jednog podneska i žalbe po AT, kao i troškovi sastava revizije prema opredeljenju tuženog. Troškovi sudskih taksi nisu dosuđeni jer nisu opredeljeni.

Predsednik veća - sudija

Jasmina Stamenković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković