Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka isplati 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je supruga sada pokojnog BB, koji je izgubio život na radnom mestu na gradilištu GP „...“ dana 31.05.1993. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. Istražni sudija je tom prilikom sačinio službenu belešku iz koje proizlazi da se u konkretnom slučaju najverovatnije radi o samoubistvu, zbog čega krivični postupak nije vođen po službenoj dužnosti, a samim tim nije vršena ni obdukcija leša. Ni istražni sudija ni javni tužilac nisu utvrdili potreban stepen verovatnoće u vezi sa uzrokom smrti BB. Tužilja je zbog nepravilnog rada organa tužene ostvarila pravo na naknadu nematerijalne štete. Nakon smrti njenog supruga BB, tužilja je ostvarila i pravo na porodičnu penziju.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18995/14 od 07.06.2018. godine, obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocima AA, VV i GG, na ime naknade štete za neisplaćenu razliku između visine porodične penzije i visine zarade koju bi sada pokojni BB ostvario za period od 01.01.1994. godine do 31.12.2017. godine, isplati razliku sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za svaki mesec, kao i da im nadokandi troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8208/18 od 12.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18995/14 u delu stava drugog izreke, u odnosu na tužilju AA, kao i u odnosu na tužioca VV za period od 01.01.1994. godine do 17.10.2011. godine i za tužioca GG za period od 01.01.1994. godine do 29.09.2014. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu razlike između zarade koju bi sada pokojni BB ostvario i porodičnih penzija tužilaca, i to zahtev tužioca VV za period od 18.10.2011. godine do 31.12.2017. godine, a zahtev tužioca GG za period od 30.09.2014. godine do 31.12.2017. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 3269/2020 od 24.02.2021. godine, ukinuta je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 8208/18 od 12.12.2019. godine, u stavu prvom izreke, i u tom delu predmet je vraćen istom sudu na ponovno odlučivanje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5268/21 od 10.03.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18995/14 od 07.06.2018. godine, u stavu drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca AA, VV i GG, kojim su tražili da se obaveže tuženi da tužiocima na ime naknade štete u visini razlike između iznosa porodične penzije i iznosa zarade koju bi sada pokojni BB ostvario za period od 01.01.1994. godine do 31.12.2017. godine, isplati pojedinačne iznose sa zakonskom zateznom kamatom i to tužilji AA za period od 01.01.1994. godine do 31.12.2017. godine, tužiocu VV za period od 01.01.1994. godine do 17.10.2011. godine i tužiocu GG za period od 01.01.1994. godine do 29.09.2014. godine, sve sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos od 25-tog dana u narednom mesecu za prethodni mesec do isplate.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 129. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i ocenio da je bilo propusta u radu organa tužene, jer krivični postupak nije vođen po službenoj dužnosti, nije vršena ni obdukcija leša, pretpostavka o samoubistvu nije potkrepljena nijednim dokazom, a nije naloženo ni skidanje otisaka sa komadne table i menjača buldožera, te kako istražni sudija nije utvrdio potreban stepen verovatnoće u vezi sa uzrokom smrti BB – supruga tužilje, prvostepeni sud je zaključio da je bilo grešaka u postupanju kako istražnog sudije, tako i javnog tužioca, koji takođe nije utvrdio uzrok smrti, a saznanje o uzroku smrti člana porodice mora biti praćeno stepenom sigurnosti, a ne verovatnoćom koja nije potkrepljena nijednim dokazom. Kako tužilja nikada nije saznala razloge vezane za smrt supruga, zaključio je da ona trpi štetu vezanu za smrt bliskog lica zbog nepravilnog postupanja organa tužene, pa je usvojio tužbeni zahtev.

Međutim, drugostepeni sud je smatrao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je primenom člana 193. stav 1. i 2. i člana 194. Zakona o obligacionim odnosima, preinačio prvostepenu odluku tako što je odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 193. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko prouzrokuje nečiju smrt dužan je naknaditi troškove sahrane, lečenje i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad.

Odredbom člana 194. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da lice koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao, kao i ono koje je po zakonu imalo pravo zahtevati izdržavanje od poginulog ima pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja, odnosno pomaganja.

Primenom citiranih zakonskih normi na utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je pravilno odlučio kada je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev u celosti.

Tužilja je supruga, koju je sada pokojni suprug BB izdržavao i redovno pomagao i njena šteta se sastoji u gubitku takve pomoći. Troškovi sahrane, lečenja i zarada koju je sada pokojni BB izgubio do trenutka smrti nisu predmet spora. U konkretnom slučaju tužilja je iznos izgubljene pomoći izdržavanja opredelila u visini razlike između ostvarene porodične penzije i zarade koju bi njen sada pokojni suprug BB primao da je živ.

Iz navedenog proizlazi da je neosnovano ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava. Šteta iz člana 194. Zakona o obligacionim odnosima je posledica smrti nekog lica, a odgovoran za štetu je onaj koji je odgovoran za smrt. Osnovni preduslov za taj vid naknade je da je neko prouzrokovao nečiju smrt, odnosno da je kriv za nečiju smrt. U konkretnom slučaju, nije utvrđeno da postoji uzročno posledična veza između utvrđenih propusta organa tužene i nastupanja smrtne posledice supruga tužilje. Smrt BB – supruga tužilje nije nastupila kao posledica nepravilnog rada organa tužene, već kao posledica drugog uzroka koji nije dovoljno raspravljen, pošto organi tužene nisu preduzeli sve što je potrebno na rasvetljavanju uzroka smrti. Propusti organa tužene su učinjeni nakon smrti BB, u fazi istrage njegove smrti, što znači da smrtna posledica nije u uzročno posledičnoj vezi sa propustima organa tužene, te tužena nije odgovorna za smrt BB – supruga tužilje i nije dužna da tužilji naknadi materijalnu štetu kao posledicu smrti u smislu člana 193. i 194. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje neosnovana.

Na osnovu odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković