U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Slobodana Velisavljevića, Bojane Paunović i Aleksandra Stepanovića, članova veća, sa savetnikom Marijom Ribarić, zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog Đorđa Čedića, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, advokata Bojana Čedića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu 8K br.6/22 od 28.05.2024. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 92/25 od 05.03.2025. godine, u sednici veća održanoj dana 07.10.2025. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Đorđa Čedića, advokata Bojana Čedića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu 8K br.6/22 od 28.05.2024. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 92/25 od 05.03.2025. godine u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku i člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti ODBACUJE.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu 8K br.6/22 od 28.05.2024. godine, okrivljeni Đorđe Čedić oglašen je krivim da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine, u koju se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru od 18.04.2021. godine do 14.05.2021. godine. Istom presudom, okrivljenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta, kako je to bliže navedeno u izreci presude, a oslobođen je plaćanja troškova krivičnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 92/25 od 05.03.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog Đorđa Čedić i branioca okrivljenog, advokata Vladimira Petrovića, kao i žalba javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu i presuda Višeg suda u Beogradu K 6/22 od 28.05.2024. godine je u odnosu na okrivljenog Đorđa Čedića i okrivljenog AA potvrđena, dok je prema okrivljenom BB obustavljen krivični postupak zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog Đorđa Čedića, advokat Bojan Čedić, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9), člana 438. stav 2. tačka 1), 2) i 3), člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP, člana 42. Krivičnog zakonika i povrede člana 32. stav 1. Ustava RS i člana 6. stav 1. Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine u odnosu na okrivljenog Đorđa Čedića i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da pobijane presude ukine „sam izdvoji nezakonite dokaze iz predmeta Višeg suda u Beogradu K 6/22 i preinači presude Višeg suda K br.6/22 od 28.05.2024. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 92/25 od 05.03.2025. godine i reši krivični predmet tako da oslobodi okrivljenog Đorđa Čedića odgovornosti za krivično delo iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika zbog nedostatka dokaza....“, ili da delimično preinači pobijane presude u pogledu visine izrečene zatvorske kazne određene okrivljenom Đorđu Čediću tako da istu ublaži.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno da se pobijane presude zasnivaju na nezakonitom dokazu. Kao nezakonit dokaz branilac označava iskaz saokrivljenog VV, koji je ispitan u postupku pred Višim javnim tužilaštvom u Beogradu, a da nije saslušan u postupku pred Višim sudom u Beogradu u promenjenoj procesnoj ulozi - u svojstvu svedoka, pri čemu prilikom ispitivanja kod Višeg javnog tužioca, suprotno članu 300. stav 1. ZKP, okrivljeni Đorđe Čedić i njegov branilac nisu prisustvovali saslušanju ovog lica, a koji iskaz, mada i nije izveden na glavnom pretresu, suprotno odredbi člana 419. stav 1. ZKP, uzet je od strane sudova kao verodostojan.

Ovakvi navodi od strane Vrhovnog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Odredbom člana 300. ZKP u stavu 1. propisano je da je javni tužilac dužan da braniocu osumnjičenog uputi poziv da prisustvuje saslušanju osumnjičenog, odnosno da osumnjičenom i njegovom braniocu uputi poziv, a oštećenog obavesti o vremenu i mestu ispitivanja svedoka ili veštaka, te shodno tome, ovom odredbom člana 300. ZKP nije propisana obaveza pozivanja saokrivljenog da prisustvuje ispitivanju. Osim toga, iz spisa predmeta proizlazi da je suprotno navodima iznetim u zahtevu za zaštitu zakonitosti, na glavnom pretresu bez saglasnosti stranaka pročitan iskaz optuženog VV u odnosu na koga je postupak razdvojen, te je shodno odredbi člana 406. stav 1. tačka 5. ZKP, sud pravilno upoznao se sa sadržinom zapisnika o iskazu ovog saoptuženog, pa su suprotni navodi branioca okrivljenog, da je na ovaj način učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena i povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, i to na taj način jer je prvostepeni sud u osuđujućoj presudi izmenio činjenični opis radnji izvršenja krivičnog dela okrivljenog u odnosu na radnje opisane u optužnom aktu te proširio odgovornost i za radnje za koje Tužilaštvo optužnicom nije optužio Čedića, već je sve radnje koje su bile opisane u optužnici Višeg javnog tužilaštva akumulirao i pripisao ih okrivljenom Čediću da ih je on preduzeo iako to Tužilaštvo nikada nije tvrdilo te je proširio njegovu odgovornost nakon što je okrivljeni BB, preminuo, u odnosu na okrivljenog AA doneta oslobađajuća presuda, a u odnosu na okrivljenog VV razdvojen je postupak, te su sve radnje za koje su se optužnim aktom svi ovi okrivljeni teretili da su ih preduzimali, u osuđujućoj presudi navedene da ih je preduzeo okrivljeni Đorđe Čedić, na koji način je učinjena označena povreda zakona.

Ovakvi navodi od strane Vrhovnog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe, sadržano u podnesenoj i na glavnom pretresu izmenjenoj i proširenoj optužnici.

Dakle, između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela. Prekoračenje optužbe podrazumevalo bi izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela opisanog u optužnom aktu dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom, kojom se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Iz spisa predmeta proizlazi da u dispozitivu optužnog akta je navedeno šta je svaki od okrivljenih preduzimao od radnji prilikom izvršenja predmetnog krivičnog dela, dok je u izreci prvostepene presude navedeno da je sve te radnje preduzeo zapravo okrivljeni Đorđe Čedić, pri čemu na taj način sud nije prekoračio optužbu po nalaženju Vrhovnog suda, odnosno nije povredio ni subjektivni ni objektivni identitet optužbe i presude, s obzirom da je sud samo činjenično stanje upodobio izvedenim dokazima, te su suprotni navodi branioca izneti u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ocenjeni kao neosnovani. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da se pravnosnažna presuda odnosi na isto lice i isto krivično delo za koje je okrivljeni i optužen, ocenjeni su kao neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je u pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, s obzirom da postoji protivrečnost izjava sadržanih u predmetu i sadržaja zapisnika, te da je neistinito prepričan iskaz okrivljenog VV i cenjen suprotno sadržaju zapisnika, kao i povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP.

Branilac dalje u podnetom zahtevu navodi da je pred drugostepenim sudom učinjena i povreda zakona iz člana 447. ZKP, s obzirom da branilac okrivljenog Đorđa Čedića nije obavešten o sednici drugostepenog suda.

Navodima u zahtevu, kojima se ukazuje da je eventualna nedozvoljena radnja koja je okrivljenom stavljena na teret, zapravo bila poklon opojne droge, a što prizlazi iz činjenice da ni kod okrivljenog Đorđa Čedića, ni VV nije pronađeno 1.000,00 dinara, (a radnja poklona opojne droge nije obuhvaćena definicijom krivičnog dela iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika), zbog čega se zahtevom ukazuje na povredu zakona iz člana 439. stav 1. ZKP. Po nalaženju Vrhovnog suda branilac zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje i ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Branilac takođe u podnetom zahtevu ukazuje da je pobijanim presudama učinjena i povreda člana 42. Krivičnog zakonika, imajući u vidu da je kazna od četiri godine zatvora prestroga za okrivljenog i da nisu uzete u obzir olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog - njegova starosna dob i držanje tokom postupka, usled čega je pogrešno odmerena krivična sankcija, kojim navodima ukazuje suštinski na učinjenu povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP, kojom su propisani razlozi zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5. ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, člana 440. ZKP, člana 441. stav 1. ZKP i člana 447.ZKP, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovim delovima ocenjen kao nedozvoljen.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena i povreda člana 32. stav 1. Ustava RS, koji garantuje pravo na pravično suđenje, kao i odredba člana 6. stav 1. Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i tome u prilog navodi činjenicu, da je sud bio dužan da preko državnih organa obezbedi prisustvo svedoka optužbe – VV, pri čemu je isti kao saokrivljeni ispitan pred Višim javnim tužiocem, a nakon što je razdvojen postupak, njegov iskaz je pročitan na glavnom pretresu, a nije se omogućilo da se isti kao svedok ispita na glavnom pretresu.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje, a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, mora se dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava. Imajući u vidu da branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje na učinjene povrede Evropske Konvencije i Ustava RS, ali da uz zahtev za zaštitu zakonitosti nije dostavio odluku kojom je utvrđena povreda ljudskih prava okrivljenog, to je Vrhovni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković