Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tuženog određeno ne ukazuje, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, između mal. ĐĐ i mal. DD, kao darodavaca (koje je po rešenju Centra za socijalni rad od 25.04.1997. godine zastupao zakonski zastupnik EE), ŽŽ i ZZ, kao plodouživalaca i tužene, kao daroprimca, zaključen je darovni ugovor od 19.05.1997. godine, na kome su potpisi zastupnika darodavaca, daroprimca, ranijih plodouživalaca i novog plodouživaoca ovde tužioca, a koji su overeni pred Opštinskim sudom u Bačkoj Palanci pod Ov.br. 1230/97. Članom 1. ugovora je konstatovano da zakonski zastupnik u ime mal. darodavaca, daruje neopozivo, besteretno, bez prava na povraćaj, svoje nekretnine pod kat. br. .., dvosoban stan od 62,01 m2, koji je predmet ovog spora. Članom 3. ugovora ovde tužena, kao daroprimac je dala dozvolu da se uknjiži pravo doživotnog plodouživanja na ime i u korist ovde tužioca, a članom 5. je konstatovano, između ostalog, da u posed darovanih nekretnina, stupaju odmah daroprimac i plodouživalac. Utvrđeno je i da zaključeni ugovor između navedenih ugovarača nije bio ugovor o poklonu, već je tužilac EE, zakonskom zastupniku mal. prodavaca, isplatio 33.000 DEM na ime kupoprodajne cene za stan, sa namerom da reši stambeno pitanje svojoj ćerki ovde tuženoj BB i u dogovoru sa njom je odlučeno da se u korist tužioca zadrži pravo doživotnog plodouživanja na kupljenoj nepokretnosti. Predmetna nepokretnost predstavlja stambenu jedinicu koja se nalazi u ..., u Ul. ... broj .. i u LN br. 6 KO ... upisana je parc. br. .., zemljište pod zgradom objektom, površine 82 m2, gradsko građevinsko zemljište sa porodičnom stambenom zgradom broj 1, na kojoj je upisana javna svojina Republike Srbije sa pravom korišćenja Ministarstva odbrane na zemljištu i na zgradi. Tužena se uselila u stan odmah nakon kupovine i u njemu je neprekidno živela do 2005. godine, kada se odselila u Austriju. Tužilac nije imao ključeve od stana, ali je povremeno dolazio u stan dok se tužena nije odselila. U međuvremenu, tužena je renovirala nepokretnost, stavila je nova sigurnosna vrata, nakon čega je (2018. godine) sa tuženima VV i GG zaključila ugovor o zakupu, stan im je dala na besplatno korišćenje, uz obavezu da zauzvrat plaćaju komunalije i režijske troškove. Tuženi VV i GG se i dalje nalaze u posedu stana, a ključeve stana poseduje i tužena BB.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je u smislu odredbe člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa - ZOSPO odbio tužbeni zahtev nalazeći da je na predmetnoj nepokretnosti upisano pravo javne svojine Republike Srbije i pravo korišćenja Ministarstva odbrane, zbog čega na osnovu navedenog darovnog ugovora od 19.05.1997. godine u katastru nepokretnosti tužena nije mogla upisati pravo svojine, a tužilac pravo doživotnog plodouživanja, zaključivši da na osnovu tog ugovora tužena nije stekla pravo svojine, niti je tužilac stekao pravo doživotnog plodouživanja, kao stvarna prava koja imaju pravno dejstvo prema svim trećim osobama.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, primenom odredaba članova 12, 13. i 460. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i člana 81. ZOSPO, nalazeći da kod činjeničnog utvrđenja da je tužilac isplatio kupoprodajnu cenu za predmetnu nepokretnost u nameri da reši stambeno pitanje tužene BB, te da je formalno zaključenim darovnim ugovorom od 19.05.1997. godine, a stvarno zaključenim kupoprodajnim ugovorom, tužena, kao sticalac svojine po ugovoru, dala dozvolu da se na predmetnoj nepokretnosti ustanovi pravo doživotnog plodouživanja u korist tužioca, kao i činjenicu da je u članu 5. ugovora konstatovano da u posed darovane (u stvari kupljene) nekretnine odmah stupaju daroprimac i plodouživalac, zaključio je da je rezultat njihove saglasne volje bilo uspostavljanje suposeda na predmetnoj nepokretnosti, ocenivši da i tužilac i prvotužena imaju pravo na sudržavinu, budući da je ono zasnovano na pravnom osnovu koji svakome od njih međusobno omogućava vršenje one vrste prava koja im je priznata ugovorom, a koja pretpostavlja i ostvarivanje faktičke vlasti nad predmetnom nepokretnošću. Kako je tužena BB dužna da predmetnu nepokretnost preda u suposed tužiocu, to su i tuženi VV i GG dužni da to trpe, budući da se nalaze u neposrednom posedu, zbog čega je drugostepeni sud odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud nije vezan primenom materijalnog prava na kom je drugostepeni sud zasnovao svoju odluku, pa nalazi da je drugostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev, ali ne iz razloga navedenih u odluci.

Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“, broj 86/46, 105/46 i 96/47) propisano je: da su pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koji su bili na snazi na dan 06. aprila 1941. godine, izgubili pravnu snagu (član 2.); da se pravna pravila sadržana u zakonima i drugim pravnim propisima pomenutim u članu 2. ovog zakona, koja u smislu člana 3.ovog zakona nisu proglašena obaveznim, mogu po ovom zakonu primenjivati na odnose koji nisu uređeni važećim propisima, i to samo ukoliko nisu u suprotnosti sa Ustavom FNRJ, Ustavima Narodnih Republika, zakonima i ostalim važećim propisima donetih od nadležnih organa nove države, kao i sa načelima ustavnog poretka Federativne Narodne Republike Jugoslavije i njenih republika, kao i da državni organi ne mogu svoja rešenja i druge akte zasnivati neposredno na ovim pravnim pravilima (člana 4.). Jezičkim tumačenjem navedenih odredaba može se zaključiti da postoji mogućnost, ali ne i obaveza da se pravna pravila iz zakona i drugih propisa koji su bili na snazi do 06. aprila 1941. godine, uz ispunjenost ostalih uslova, primenjuju u onim slučajevima gde u važećem zakonodavstvu postoji pravna praznina.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa – ZOSPO („Službeni list SFRJ“ broj 6/80 i 36/90 i „Službeni list SRJ“ broj 29/96) propisano je: da se na stvari na kojoj postoji pravo svojine može zasnovati pravo službenosti, pravo stvarnog tereta i pravo zaloge, pod uslovima određenim zakonom (član 6. stav 1); da se stvarna službenost stiče održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina, a vlasnik poslužnog dobra se nije tome protivio (člana 54. stav 1); da stvarna službenost prestaje ako se vlasnik poslužnog dobra protivi njenom vršenju, a vlasnik povlasnog dobra tri uzastopne godine nije vršio svoje pravo, kao i da stvarna službenost prestaje ako se ne vrši za vreme potrebno za njeno sticanje održajem, kada isto lice postane vlasnik poslužnog i povlasnog dobra ili propašću povlasnog, odnosno poslužnog dobra (član 58. stav 1. i 3.); da se pravo plodouživanja, pravo upotrebe, pravo stanovanja, kao i pravo stvarnog tereta uređuju zakonom (član 60).

Kako do sada posebnim zakonom nije uređen pravni institut plodouživanja kao posebne vrste lične službenosti, u konkretnom slučaju postoji pravna praznina, koju otklanja sud najčešće primenjujući analogiju i širom interpretacijom, a ako ne postoji mogućnost da se pravna praznina premosti ovim sredstvima, sud može da donese odluku neposredno primenjujući pravna načela, pri čemu se mora voditi računa o suštini pravne situacije koju treba urediti i tražiti rešenje koje je najviše u skladu sa društvenim interesima (stav Ustavnog suda izražen u odluci Už 122/2013 od 28.03.2013. godine).

Saglasno navedenom, a imajući u vidu da je tužilac zasnovao pravo plodouživanja na predmetnoj nepokretnosti darovnim ugovorom od 19.05.1997. godine, da je u članu 5. ugovora konstatovano da u posed darovane nekretnine odmah stupaju daroprimac i plodouživalac, kao i činjenice da je podnošenjem tužbe u 2019. godini tužilac izrazio volju za korišćenjem predmetne nepokretnosti, to tužiočevo pravo u smislu odredbe člana 58. stav 3. ZOSPO nije prestalo, jer nije bilo kontinuiranog nekorišćenja u periodu od 20 godina, budući da iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da se tužena BB uselila u stan odmah nakon zaključenja darovnog ugovora i u njemu je neprekidno živela do 2005. godine, kao i da je tužilac dolazio u stan dok se tužena nije odselila. Saglasno tome, i kada bi se na ovaj slučaj primenio rok od tri godine za prestanak prava plodouživanja primenom pravnog pravila imovinskog prava sadržanog u paragrafu 938. Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, ne bi se moglo zaključiti da je pravo plodouživanja tužioca na spornim nepokretnostima prestalo, jer nisu ispunjeni kumulativno propisani uslovi, odnosno da pravo službenosti nije vršeno zbog protivljenja vlasnika, jer se tužena BB nije protivila sve do 2018. godin,e kada je stavila nova sigurnosna vrata i nakon čega je dozvolila tuženima VV i GG da se usele u stan i da u njemu žive do daljenog, zbog čega je tužilac pokrenuo ovaj parnični postupak radi predaje u posed (tužba podneta 18.02.2019. godine). Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković