Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Dobrile Strajina, Dragane Mirosavljević, Gordane Komnenić i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Milan Marković, advokat iz ..., protiv tuženog „Jedinstvo“ d.o.o. Apatin, čiji je punomoćnik Dušan Garašanin, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2894/23 od 28.02.2024. godine, u sednici održanoj 10.04.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2894/23 od 28.02.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2894/23 od 28.02.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 549/20 od 27.09.2023. godine, stavom prvim izreke, tužbeni zahtev tužioca je usvojen i obavezan je tuženi da tužiocu, na ime neisplaćene zarade za prekovremeni rad zaključno sa mesecom aprilom 2020. godine isplati iznos od 163.342,52 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 195.320,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2894/23 od 28.02.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tuženi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o isplati zarade za prekovremeni rad, a nižestepenim odlukama tužbeni zahtev je usvojen. Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu prirodu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i date razloge o osnovanosti tužbenog zahteva, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23). Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti za ujednačavanjem sudske prakse, jer se revizijom tuženog osporava utvrđeno činjenično stanje, a što nije dozvoljen revizijski razlog shodno članu 407. stav 2. ZPP, osim toga odluke nižestepenih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva zasnovane su na primeni odgovarajućih odredaba materijalnog prava. Iz ovih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 24.08.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 163.342,52 dinara

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković