Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničog postupka iz člana 374. ZPP, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...10/23), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije kojima se ukazuje da je nejasno obrazloženje drugostepenog suda o bitnim činjenicama zapravo se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP iz kojih razloga se shodno članu 407. stav 1. ZPP revizija ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ... državljanin sa prebivalištem u ..., opština Batočina, koji je zdravstveno osiguran u ..., odnosno inostrani je osiguranik. Prilikom prelaska pešačkog prelaza 31.01.2021. godine tužilac je upao u rupu na kolovozu ispunjenu vodom i tom prilikom je zadobio povredu skočnog zgloba desne noge. Odmah nakon povrede tužilac se javio ortopedu Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac i nakon izvršene dijagnostike propisana mu je terapija, postavljen funkcionalni zavoj i dat savet za fizikalnu terapiju i kontrolu kod ortopeda. Zbog bolova koje je trpeo tužilac se 07.02.2021. godine najpre javio u Dom zdravlja u Batočini, kada mu je dat uput za stacionarno lečenje zbog čega se tog dana javio na odeljenje ortopedije Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac. Tužilac je došao sa pratiocem, ali se kretao samostalno i bez pomagala. Nakon što je pogledao medicinsku dokumentaciju, obavio razgovor i uzeo anamnezu tužioca, dežurni lekar tuženog utvrdio je da tužilac nije zadobio novu povredu, već da je reč o povredi koju je pretrpeo 31.01.2021. godine, da se tužilac prve srede iza tog datuma nije javio na kontrolu, i zaključio da nije bilo indikacija za zbrinjavanje u hitnoj ortopedskoj ambulanti i uputio tužioca da se ujutru javi ortopedu koji po pravilu službe radi kontrolni pregled. Tom prilikom tužilac nije zaveden u protokol. Tužilac se sutradan nije javio na kontrolu, već se javio tri dana kasnije 10.02.2021. godine kada je upisan u sistem i zakazan mu je pregled u ortopedskoj ambulanti, na koji pregled tužilac nije došao. Zbog povrede koju je pretrpeo 31.01.2021. godine tužilac je pregled i lečenje nastavio prvo u državnim i privatnim klinikama u Srbiji, a potom i u ... .

Zbog ovakvog postupanja lekara tužene tužilac se obratio Savetniku pacijenta Odeljenja za zdravstvenu zaštitu grada Kragujevca prigovorom koji je savetnik pacijenta ocenio osnovanim, zbog čega je po nalogu VD direktora tuženog tužiocu zakazan specijalistički i konsultativni pregled na Klinici za ortopediju u Kragujevcu dana 10.03.2021. godine, na koji pregled tužilac nije došao. Tužilac se povodom istog slučaja obratio i Poverenici za zaštitu ravnopravnosti koja je zaključkom od 01.07.2021. godine obustavila postupak po pritužbi tužioca podnetoj protiv tuženog zbog diskriminacije u oblasti zdravstvene zaštite, ocenjujući da tužena nije diskriminatorski postupala prema tužiocu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da tužilac nije dokazao svoje tvrdnje o diskriminatorskom ponašanju tužene prema njemu kao ortopedskom pacijentu, odnosno da je tužena prema njemu, s obzirom na njegovo lično svojstvo kao pacijenta, postupala drugačije u odnosu na pacijente u istoj ili sličnoj situaciji, zbog čega su primenom citiranih odredbi Zakona o zabrani diskriminacije, Ustava Republike Srbije i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda odbili zahtev tužioca za utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema njemu, zahtev za zabranu diskriminacije za izvršenje ove zabrane i naknadu nematerijalne štete, kao i objavljivanje presude.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo odlučujući na izložen način, primenom međunarodnih pravnih akata, Ustava Republike Srbije te Zakona o zabrani diskriminacije.

Ustav Republike Srbije u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda odredbom člana 14. zabranjuje diskriminaciju i propisuje da se uživanje prava i sloboda propisanih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, vezu sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena u Zakonu o zabrani diskriminacije tako što po članu 2. stav 1. izrazi diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoreni ili prikriven način a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnim stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima, (u daljem tekstu: lična svojstva).

Iz navedenog sledi da su najbitnije karakteristike diskriminacije pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji koja pri tome mora biti neopravdana i mora biti vezana za neko lično svojstvo diskriminisanog lica. Prema članu 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije tužilac mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajamčeno Ustavom što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela o zabrani diskriminacije. U konkretnom slučaju tužilac se 07.02.2012. godine zbog bolova u povređenom zglobu obratio lekaru u Domu zdravlja Batočina koji mu je tom prilikom dao uput za stacionarno lečenje u Univerzitetskom kliničkom centru Kragujevac, ovde tuženom. Po dolasku u Klinički centar tužioca je pregledao dežurni lekar i postupajući u svemu prema pravilima o pružanju zdravstvene zaštite u skladu sa odredbom člana 3. stav 1. Zakona o zaštiti pacijenata, procenio da se ne radi o hitnom slučaju, već o kontroli zdravstvenog stanja nastalog povređivanjem 31.01.2021. godine, te da zbog toga nisu ispunjeni uslovi za hitno zbrinjavanje tužioca već da je potrebno da se tužilac sutra pre podne javi u ortopedsku ambulantu tuženog gde će se izvršiti kontrolni pregled i utvrditi dalje postupanje nadležnog lekara tuženog. Kod ovakvog stanja u spisima i odsustva ukazivanja da je prema tužiocu postupljeno na drugačiji način nego prema ostalim pacijentima u sličnoj zdravstvenoj situaciji, odnosno zdravstvenim stanjem kao tužioca koji nisu inostrani osiguranici, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nije dokazao svoje tvrdnje o diskriminatorskom ponašanju tuženog i stoga pravilno odbili tužbeni zahtev. Eventualno postupanje lekara tuženog suprotno Zakonu o zaštiti pacijenata odnosno suprotno Zakonu o pružanju zdravstvene zaštite ne može se smatrati niti neposredom niti posrednom diskriminacijom tužioca, već postupanjem lekara tuženog suprotno pravilima struke, koje postupanje može biti sankcionisano u postupku za naknadu eventualno pretrpljene štete, a ne može predstavljati diskriminatorno ponašanje, zbog čega su suprotni navodi revizije tužioca bez osnova.

Činjenica da je Savetnik pacijenata tuženog ocenio da su postupanjem lekara tuženog povređena prava pacijenta, ovde tužioca kao inostranog osiguranika ukazuje upravo na pravilan zaključak nižestepenih sudova da ne postoji diskriminacija tužioca, već povreda prava njega kao pacijenta, posebno u situaciji kada tužilac nije učinio verovatnim da su lekari tuženog postupali na drugačiji način u odnosu na lica koja su bila u istoj situaciji kao on, a koja su se zbog bolova koji su posledica ranijeg povređivanja javili u Urgentni centar Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac koji sanira samo urgentna stanja, odnosno nove povrede, što kod tužioca nije slučaj. Stoga tužilac nije dokazao postojanje diskriminatorskog postupanja tuženog prema njemu, zbog čega je pravilno odbijen njegov zahtev, pa se neosnovano revizijom ukazuje na propust sudova da ocene činjenicu da je Savetnik pacijenata utvrdio opravdanim njegov prigovor da je došlo do povrede njegovih prava kao pacijenta usled toga što je on inostrani osiguranik.

Kako tužilac nije učinio verovatnim postojanje diskriminatornog ponašanja tužene prema njemu kao inostranom osiguraniku, to su pravilno nižestepeni sudovi primenom materijalnog prava citiranog u njihovim odlukama odbili zahtev tužioca, zbog čega je Vrhovni sud primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković