Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom presudom pravnosnažno je odlučeno o zahtevu tužioca za isplatu duga u iznosu od 8.132.018,22 dinara proisteklog iz poslovnog odnosa sa tuženim povodom prometa dobara i usluga. Utvrđeno je da je navedeni iznos tuženi knjižio u poslovnim knjigama kao dug prema tužiocu, a tužilac je opredelio tužbeni zahtev u skladu sa poslovnom dokumentacijom tuženog. Struktura utuženog potraživanja je takva da iznos od 5.903.960,56 dinara predstavlja glavno potraživanje, a iznos od 2.228.057,66 dinara uglavničenu kamatu za period od 01.01.2019. godine do 02.11.2022. godine. Primenom člana 262. stav 1. i člana 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, usvojen je tužbeni zahtev.

Navodima revizije tuženi pobija se pravilnost ocene dokaza i ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje o postojanju pravnog odnosa između stranaka, te izostanak ovlašćenja za zastupanje tuženog na strani lica sa kojim je tužilac zaključio pravni posao, zloupotrebu pečata i imena tuženog, nesavesnost tužioca kod zaključenja i ništavost zaključenja pravnog posla.

Navedeno nije pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije. Revizija iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku može se izjaviti samo zbog pogrešne primene materijalnog prava. Revident ne ukazuje na drugačiju sudsku praksu u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom osnovom tužbenog zahteva. Ne ukazuje ni na pitanja od opšteg interesa, niti pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana koja bi u ovom predmetu trebalo raspraviti. Nije potrebno novo tumačenje prava od značaja za odluku u ovom sporu. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova i razloge revizije, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 15.07.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je 8.132.018,22 dinara odnosno iznos od 69.172,23 evra po srednjem kursu evra na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi cenzus iz odredbe člana 485. Zakona o parničnom postupku, to je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković