U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici po tužbi tužioca KKND DEBT COLLECTION AGENCY DOO Beograd, matični broj 21571563, čiji je punomoćnik Vojislav Ilić, advokat u ..., protiv tuženog STETTER Gmbh, Savezna Republika Nemačka, Memmingen, čiji je punomoćnik Ljubica Tomić, advokat u ..., radi naknade štete, vrednost predmeta spora 3.525.801,62 evra, odlučujući o reviziji tužioca i reviziji tuženog, izjavljenim protiv presude Privrednog apelacionog suda 4Pž 2987/24 od 18.07.2024. godine ispravljene rešenjem Privrednog apelacionog suda 4Pž 2987/24 od 27.03.2025. godine, u sednici veća održanoj 05.12.2025. godine doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 4Pž 2987/24 od 18.07.2024. godine ispravljene rešenjem istog suda 4Pž 2987/24 od 27.03.2025. godine u II stavu izreke, u delu kojim je preinačena presuda Privrednog suda u Požarevcu P 580/2018 od 14.03.2024. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi na isplatu iznosa od 463.402,00 evra sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2014. godine do isplate, kao neosnovana.

USVAJAJU SE revizija tuženog i delimično revizija tužioca, UKIDA SE presuda Privrednog apelacionog suda 4Pž 2987/24 od 18.07.2024. godine ispravljena rešenjem istog suda 4Pž 2987/24 od 27.03.2025. godine u I stavu izreke, u delu kojim je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Požarevcu P 580/2018 od 14.03.2024. godine u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 361.176,81 evro sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2016. godine do isplate, iznos od 718.238,54 evra sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2017. godine do isplate, iznos od 731.374,09 evra sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2018. godine do isplate i iznos od 741.081,41 evro sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2019. godine do isplate, u delu II stava izreke u kome je preinačena ista prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev za iznos od 510.528,44 evra sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2015. godine do isplate, i u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka u II i u III stavu izreke, i u tom delu se predmet vraća Privrednom apelacionom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Požarevcu je doneo presudu P 580/2018 dana 14.03.2024. godine kojom je obavezao tuženog da tužiocu isplati novčani iznos u visini od 3.525.801,62 evra sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom koja teče na iznos od 463.402,32 evra počev od 01.01.2014. godine do isplate, na iznos od 510.528,44 evra počev od 01.01.2015. godine, na iznos od 361.176,81 evra počev od 01.01.2016. godine, na iznos od 718.238,54 evra počev od 01.01.2017. godine, na iznos od 731.374,09 evra počev od 01.01.2018. godine i na iznos od 741.081,41 evro počev od 01.01.2019. godine, pa sve do isplate i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 4.796.127,90 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Odlučujući po žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je doneo presudu 4Pž 2987/24 dana 18.07.2024. godine, koju je ispravio rešenjem 4Pž 2987/24 od 27.03.2025. godine, kojom je u I stavu izreke delimično odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Požarevcu P 580/2018 od 14.03.2024. godine, u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 361.176,81 evra sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2016. godine do isplate, iznos od 718.238,54 evra sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2017. godine do isplate, iznos od 731.374,09 evra sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2018. godine do isplate i iznos od 741.081,41 evra sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2019. godine do isplate; u II stavu izreke delimično preinačio istu prvostepenu presudu u preostalom delu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi na isplatu iznosa od 463.402,00 evra sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2014. godine do isplate i iznosa od 510.528,44 evra sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2015. godine do isplate, te obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.576.095,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, i u stavu III izreke odbio zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremene i dozvoljene revizije izjavile su obe parnične stranke. Tužilac presudu pobija u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev i odluku o troškovima parničnog postupka, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u drugostepenom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Tuženi pobija presudu u delu kojim je odbijena žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca. Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 … 10/2023 - dr.zakon) i zaključio da je revizija tuženog osnovana i da je revizija tužioca delimično osnovana.

Revizija tužioca nije osnovana u delu kojim pobija pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev za iznos od 463.402,00 evra sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa nemačkim građanskim zakonikom od 01.01.2014. godine do isplate. U tom delu presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema bitne povrede odredba parničnog postupka u tom delu presude u smislu člana 374. stav 1. u vezi člana 374. stav 2. tačka 12, na koje u reviziji ukazuje tužilac. U suštini, tužilac pobija pravilnost odluke o prigovoru zastarelosti potraživanja za iznos od 463.402,00 evra, o kome je drugostepeni sud odlučio prema dospeću potraživanja, primenom merodavnog materijalnog prava, Građanskog zakonika Nemačke, o čemu je dao potpune i jasne razloge koje prihvata revizijski sud za pravilne.

Revizijom tuženog se osnovano ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, što je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. U delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev presuda je delom doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava, na šta u reviziji osnovano ukazuje tužilac.

Prema razlozima pobijane presude, ispitujući prvostepenu presudu u smislu odredaba člana 386. Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti (tačka 1. do 3, 5, 7. i 9.), i da se neosnovano u žalbi tuženog ukazuje da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku propuštanjem dostavljanja dopisa veštaka od 01.11.2023. godine. Drugostepeni sud je obrazložio zbog čega smatra da prema stanju u spisima predmeta nema takve bitne povrede odredaba parničnog postupka. Navodi da prvostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, jer nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati njena pravilnost i zakonitost, da su u njoj dati jasni i razumljivi razlozi o svim bitnim činjenicama, koji nisu nejasni i protivrečni jedni drugima, stanju u spisima predmeta i izvedenim dokazima.

U drugostepenoj presudi navedeno je činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud, ocenom izvedenih dokaza. Na osnovu izloženog činjeničnog stanja drugostepeni sud je stanovišta, suprotno zaključku prvostepenog suda, da se primenjuje rok zastarelosti propisan odredbom člana 195. Građanskog zakonika Nemačke koji važi za ugovorna prava na ispunjenje i za ugovorna prava na naknadu štete, pa i izgubljene dobiti kao posebnog vida šete, i da su zastarela potraživanja tužioca za iznos od 463.402,32 evra koje je dospelo 31.12.2013. godine, po ugovoru iz 2013. godine, i potraživanje za 510.528,44 evra koje je dospelo 31.12.2014. godine, po ugovoru iz 2014. godine, s obzirom da je računajući od 01.01. naredne godine u odnosu na godinu u kojoj su dospela ova potraživanja, primenom odredbe člana 187. stav 1. Građanskog zakonika, do podnošenja tužbe 31.12.2018. godine proteklo više od tri godine. Stoga je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za iznose od 463.402,32 evra i 510.528,44 evra sa traženim zateznim kamatama, u stavu II izreke drugostepene presude, pozivom na odredbu člana 394. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku. U preostalom delu, prema stanovištu drugostepenog suda nisu osnovani navodi žalbe tuženog, odnosno ne utiču na zakonitost i pravilnost pobijane presude, pa je na osnovu člana 390. Zakona o parničnom postupku odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u preostalom usvajajućem delu za glavni dug i zakonske zatezne kamate.

U reviziji, tuženi ističe bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 391. stav 1. i 396. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, u tome da se drugostepeni sud nije izjasnio o relevantnim žalbenim razlozima koje tuženi izneo. U tom smislu ističe nedostatak obrazloženja drugostepene odluke u potvrđujućem delu.

Tako, tuženi ističe da su njegovi žalbeni razlozi da je prvostepeni sud pogrešnom primenom materijalnog prava došao do zaključka da su među parničnim strankama ugovorene obavezujuće porudžbine, da je u prvostepenoj odluci pogrešno primenjeno merodavno materijalno pravo o značaju jezičkog tumačenja spornih ugovora i u pogledu sistematskog tumačenja spornih ugovora. Prvostepeni sud je propustio da tumači odredbe spornih ugovora u skladu sa merodavnim pravom i Pravnim mišljenjem o tumačenju klauzula u ugovorima između ugovornih strana datim od strane prof dr Markusa Ferenbaha (Ekspertsko mišljenje), koje prvostepeni sud nije ni naveo u svojoj presudi kao izvedeni dokaz, niti ga je uopšte uzeo u razmatranje. Zatim, naveo je da je prvostepeni sud cenio interese poslovanja samo jedne ugovorne strane – tužioca, suprotno pravilnoj primeni merodavnog materijalnog prava, i pogrešeno je primenio materijalno pravo i na ostale okolnosti u vezi sa zaključenjem i izvršenjem spornih ugovora. Od žalbenih razloga koji se tiču povrede odredaba parničnog postupka učinjenih od strane prvostepenog suda, naveo je da je u prvostepenoj odluci netačno i u korist tužioca navedena sadržina iskaza svedoka kojom se dokazuje bitna činjenica, kao i da je netačno navedena, u korist tužioca, sadržina isprava, mejl prepiske, kojom se takođe dokazuje bitna činjenica, da je netačno i u korist tužioca navedena sadržina samih ugovora, kojom se dokazuje bitna činjenica i da je prilikom izrade nalaza i mišljenja veštaka propušteno da se koriste pravna pravila nemačkog materijalnog prava o naknadi izgubljene dobiti, zbog čega je pogrešno i nepotpuno utvrđena visina potražianja iz tužbenog zahteva.

Vrhovni sud nalazi da su ovi revizijski razlozi osnovani. Pre svega, uvidom u spise predmeta zaključuje se da su osnovani navodi tuženog da je kao žalbene razloge isticao navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka pred prvostepenim sudom, te da je pogrešnom primenom materijalnog prava i kao posledica toga pogrešno utvrđenje prvostepenog suda o bitnim činjenicama koje se tiču sadržine ugovora zaključenih između pravnog prethodnika tužioca i tuženog, na kojim ugovorima se zasniva tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je ceneći žalbene razloge koji se tiču istaknutih bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih u prvostepenom postupku paušalno ocenio da se neosnovano u žalbi tuženog ukazuje da je prvostepena presuda zahvaćena apsolutno bitnim povredama postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati njena pravilnost i zakonitost, te da su u njoj dati jasni i razumnjivi razlozi o svim bitnim činjenicama, koji nisu nejasni i protivurečni jedni drugima, stanju u spisima predmeta i izvedenim dokazima. Revizijski sud je stava da se ne može smatrati da je drugostepeni sud, ovako paušalnom ocenom, u obrazloženju presude ocenio bitne žalbene navode koji se tiču bitnih povreda odredaba parničnog postupka, u smislu odredbe člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Izostanak ocene takvih, bitnih žalbenih navoda o bitnim povredama odredaba parničnog postupka učinjenim od strane prvostepenog suda u donošenju presude, jeste mogao da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, u smislu odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Na kraju, bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji, po odredbi člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima prvostepene presude navodi o sadržini isprava i samih tih isprava, ili izvedenih dokaza. Tuženi u reviziji osnovano ukazuje da je u žalbi isticao takve bitne povrede odredaba parničnog postupka u prvostepenoj presudi, koje se tiču netačno navedene sadržine iskaza svedoka o bitnim činjenicama, i o netačno navedenoj sadržini mejl prepiske i o sadržini spornih ugovora, kao pisanih dokaza kojima se dokazuju bitne činjenice. Kod činjenice da je u žalbi protiv prvostepene presude tuženi detaljno i precizno naveo u čemu smatra da postoji odstupanje od sadržine izvedenih pismenih dokaza i iskaza svedoka, i koji su to konkretni dokazi i koje su bitne činjenice o kojima je trebalo izvesti zaključak na osnovu sadržine tih dokaza, drugostepeni sud je propustio da u drugostepenoj odluci obrazloži svaki od tih žalbenih razloga, a to jeste moglo biti od značaja za pravilnost i zakonitost odluke u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

U ovoj parnici, bitna činjenica za odluku o tužbenom zahtevu jeste da li su pravni prethodnik tužioca i tuženi u ugovorima koji su zaključili 21.03.2011. godine, za 2013., 2014. i 2015. godinu i 31.03.2013. godine, za 2016., 2017. i 2018. godinu ugovorili obavezujuće ili neobavezujuće vrednosti ugovora, kako to navodi prvostepeni sud, odnosno da li su ugovorene okvirne ili minimalne i obavezujuće vrednosti porudžbina, kako to formuliše tuženi. Ovo je bitno zbog toga što tužilac zasniva tužbeni zahtev na tvrdnji o pretrpljenoj šteti u vidu izgubljene dobiti zbog toga što tuženi u periodu od 2013. do 2018. godine, od pravnog prethodnika tužioca kao ugovorne strane, nije naručivao ugovorenu količinu opreme kako je u ugovorima bilo predviđeno.

Kako se navodi u obrazloženju drugostepene presude, među parničnim stranakama tokom postupka nije bilo sporno da su bile u poslovnom i pravnom odnosu na osnovu šest zaključenih ugovora za realizaciju prodaje opreme, da su 21.03.2011. godine, zaključena tri takva ugovora za 2013., 2014. i 2015. godinu, a potom 31.03.2013. godine još tri takva ugovora za 2016., 2017. i 2018. godinu, i nije bilo sporno da je u ugovorima za 2016., 2017. i 2018. godinu predviđena primena nemačkog prava. Sporan je bio izbor materijalnog prava za ugovore koji su zaključeni za 2013., 2014. i 2015. godinu s obzirom da ne sadrže odredbe o primeni materijalnog prava za slučaj spora, ali je prvostepeni sud ocenom izvedenih dokaza zaključio da se i na te ugovore ima primeniti materijalno pravo Savezne Republike Nemačke, odnosno nemačkog Građanskog zakonika, jer je našao da su ugovorne strane prilikom zaključenja i tih ugovora imale zajedničku volju i nameru da ugovore primenu nemačkog prava, iako to nije eksplicitno navedeno u članu 12. tih ugovora, kao u ugovorima iz 31.03.2013. godine. U članu 10. koji se odnosi na višu silu, predviđena je primena zakonodavstva države kupca, ovde tuženog, pa je drugostepeni sud ocenio da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je namera ugovornih strana bila primena nemačkog materijalnog prava na sve odredbe ugovora. Radi saznanja sadržine merodavnog prava prvostepeni sud je pribavio diplomatskim putem obaveštenje o merodavnom pravu, koje je dostavilo Savezno ministarstvo pravde Nemačke, a tuženi je dostavio overeni prevod sa nemačkog jezika komentara članova 133. do 157. Nemačkog građanskog zakonika. Kako je napred navedeno, revident, tuženi, ukazuje da je u žalbi naveo, a drugostepeni sud se o tome nije izjasnio, da je tuženi dostavio i nalaz prof. dr Markusa Ferenbaha, u vidu Pravnog mišljenja o tumačenju klauzula u ugovorima između Goše i ovde tuženog od 19.07.2023. godine, Ekspertskog mišljenja koje je u spisima predmeta, i dokaz je tuženog o sadržini merodavnog prava jer pojašnjava nemačko materijalno pravo, koji dokaz prvostepeni sud nije naveo i nije cenio, a drugostepeni sud nije dao razloge o ovom žalbenom navodu tuženog.

Prema sadržini drugostepene presude, navedeni ugovori su zaključeni između „Goša“ FSO Sićevo u svojstvu prodavca i ovde tuženog privrednog društva u svojstvu kupca. Predmet ugovora određen je u članu 1. rečima: prodavac prodaje, a kupac kupuje po paritetu CIF Nemačka Memingen opremu, sklopove za pokretne mešalice, bubnjeve za mešalice, delove i rezervne delove za transportne mešalice, u daljem tekstu „Oprema“. Ukupno ugovorena vrednost opreme iz ugovora od 21.03.2011. godine iznosi 9.247.481,27 evra. Oprema navedena u tački 1. ugovora, opisana u prilogu 1. ugovora, predstavlja neobavezujuće okvirne potrebe za 2013. godinu. Redovano se svakog 15. u mesecu dostavlja obavezujuća porudžbina za naredni mesec sa usaglašenim rokom isporuke. Identični takvi ugovori zaključeni su i za 2014., 2015., 2016., 2017. i 2018. godinu, samo je u njima određena drugačija vrednost ugovora, odnosno potrebe opreme koju proizvodi prodavac za tuženog za ove godine, pa je tako za 2014. godinu ugovorena vrednost opreme 9.808.463,55 evra, za 2015. godinu 10.514.699,20 evra, za 2016. godinu 10.571.477,00 evra, za 2017. godinu 10.697.678,00 evra i za 2018. godinu 10.764.708,00 evra. Drugostepeni sud je naveo da je pravilnim tumačenjem odredaba tih ugovora prvostepeni sud zaključio da u njima nigde ne stoji odredba da će porudžbine tuženog zavisiti od eventualnog dugovanja tužioca po osnovu preuzetog repromaterijala. Predmetno dugovanje je nastalo tako što je tuženi fakturisao „Goši“ materijal, „Goši“ je trebalo vremena da materijal procesuira ili prosledi gotov proizvod dalje. Poslovima iz zaključenih ugovora ne bi se omogućavalo redovno servisiranje kredita i ostvarivanje profita na strani tužioca koje je uzeo radi realizacije ovih ugovora. Pre ovih ugovora, 2007. godine je između istih ugovornih strana zaključen Ugovor o čuvanju poslovne tajne i o ekskluzivnosti za postrojenje za pravljenje betona i auto-beton mešalica, u kome je između ostalog predviđeno da će opremu nalogoprimac, pravni prethodnik tužioca, proizvoditi isključivo za ovde tuženog. Predviđena je ugovorna kazna za nalogoprimca za svaki pojedinačni slučaj kršenja ugovora, osim prava na naknadu do punog iznosa nastale štete. Kako je u toku prvostepenog postupka bila sporna visina tužbenog zahteva, prvostepeni sud je na predlog tužioca odredio izvođenje dokaza veštačenjem ekonomsko-finansijske struke, na okolnosti visine potraživanja tužioca prema tuženom po osnovu zaključenih komercijalnih ugovora za 2013., 2014., 2015., 2016., 2017. i 2018. godinu, te je na osnovu nalaza veštaka prihvatio mišljenje na osnovu koga je naknada štete na ime izgubljene dobiti tužiocu po osnovu zaključenih komercijalnih ugovora od 2013. do 2018. godine prikazana kao razlika između ugovorene vrednosti i realizovane proizvodnje tužioca po porudžbini od tuženog, uz uračunavanje rezervnih delova. Veštak je našao i da postoji razlika između trebovane robe po narudžbenicama u kalendarskim godinama i fakturisane vrednosti te robe po godinama. Za tužioca je osnov obavezivanja bila poslovna dobit koju bi ostvario kroz ugovorenu vrednost posla, definisanu članom 2. svakog pojedinačnog ugovora. Iz investicionog projekta za 2012. godinu proizilazi da su od 2004. do 2008. godine porudžbine „Goše“ osam puta bile povećane, u 2009. godini smanjen je obim zbog ekonomske krize, 2010. godina je pokazivala stabilan rast u narednim godinama, ugovoren je dalji rast porudžbina za 2011. godinu, pa je tako ugovoreno 8.460.025,22 evra, realizovano 9.753.594,00 evra. Stoga je, prema sledećim razlozima navedenim u drugostepenoj presudi, nasuprot navodima žalbe tuženog pravilan zaključak prvostepenog suda da je „Goša“ član 2. ugovora o vrednosti posla smatrala obavezujućim i da je celokupno svoje poslovanje podredila realizaciji ovih ugovora sa tuženim, te da u konkretnom slučaju ima prema tuženom potraživanje na ime izgubljene dobiti, čiju je visinu prvostepeni sud utvrdio iz nalaza i mišljenja veštaka za svaku pojedinačnu godinu u evrima kako je to opisano u stavu prvom izreke pobijane presude. Pored toga, u toku prvostepenog postupka je utvrđeno da je „Goša“ u svakom trenutku morala da ima proizvodne hale i obučene zaposlene za slučaj da tuženi porudžbenicama za konkretnu godinu ispuni ugovorenu vrednost posla, i nije mogla samoinicijativno da otpusti radnike koji su predstavljali tehnološki višak u periodu kada je tuženi poručivao manji broj jedinica od ugovorene vrednosti posla. Utvrđeno je da je tužilac pre zaključenja ovih ugovora obavio ispitivanje ekonomske opravdanosti predmetnog posla, a sredstva koja su dobijena od Fonda za razvoj i SIEPE su sredstva koja su dobijena upravo na osnovu priloženih ugovora, što je još jedan dokaz da su i treća lica vrednost ugovora posmatrala kao garantovane vrednosti posla.

Prema ovako iznetim razlozima drugostepene presude vidljivo je da drugostepeni sud nije dao razloge o navodima žalbe da je pogrešnom primenom materijalnog prava od strane prvostepenog suda utvrđeno da su bile ugovorene obavezujuće porudžbine. Drugostepeni sud je izneo zaključak da je pravilnim tumačenjem odredaba ugovora prvostepeni sud zaključio da u njima nigde ne stoji odredba da će porudžbine tuženog zavisiti od eventualnog dugovanja tužioca po osnovu preuzetog repromaterijala. Ali, to nije odgovor na navod da je pogrešnom primenom materijalnog prava o tumačenju ugovora utvrđeno da su ugovorene obavezujuće porudžbine za svaku od relevantnih godina. Zatim, drugostepeni sud je izneo zaključak da je, nasuprot navodima žalbe tuženog, pravilan zaključak prvostepenog suda da je „Goša“ član 2. ugovora o vrednosti posla smatrala obavezujućim. Ali, to takođe nije odgovor na žalbene navode tuženog o tome da li je pravilno utvrđeno da su ugovorene obavezujuće porudžbine, da je pogrešno primenjeno materijalno pravo u pogledu jezičkog i sistematskog tumačenja spornih ugovora, da je navedena netačna sadržina ugovora i da je kod utvrđivanja sadržine i prilikom tumačenja spornih ugovora prvostepeni sud dao ili nejasne i kontradiktorne nalaze ili su ti nalazi u suprotnosti sa sadržinom samih ugovora, da nije cenio sistematičnu poziciju formulacije u celokupnom kontekstu teksta, da nije uzeo u obzir značenje reči u ugovoru: „neobavezujuće okvirne potrebe za godinu“, te je dao pogrešno jezičko tumačenje i da je zanemario interese tuženog prilikom tumačenja volje ugovornih strana. Tuženi je u žalbi istakao i nejasnoću o razlozima da su i treća lica vrednost ugovora između „Goše“ i ovde tuženog posmatrala kao garantovane vrednosti posla. Osim navedenih izričitih stavova drugostepenog suda o pravilnosti navedenih zaključaka prvostepenog suda, drugostepeni sud nije izneo razloge o u žalbi tuženog osporenoj pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud smatra da je značaj odredaba Zakona o parničnom postupku o obrazloženju drugostepene presude, iz člana 396. takav da pre svega stoji obaveza drugostepenog suda da u obrazloženju presude oceni bitne žalbene navode i da navede rezloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (stav 1.). Ako se presudom žalba odbija, kao što je pobijanom drugostepenom presudom odbijena žalba tuženog, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava (stav 2.). Međutim, ovom odredbom nije otklonjena obaveza suda da u obrazloženju presude oceni bitne žalbene navode, kada se oni tiču bitnih povreda odredaba parničnog postupka kako je napred navedeno, i kada se tiču osporavanja pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog prvostepenom presudom u pogledu ključnih činjenica za odluku o tužbenom zahtevu, kao što je u ovom sporu pitanje volje parničnih stranaka u određivanju vrednosti ugovora na godišnjem nivou kao okvirne ili minimalne obavezujuće. Upravo u pobijanoj drugostepenoj presudi izostali su ovakvi razlozi.

Davanjem samo navedenih razloga o činjenicama, može se zaključiti da u preostalom delu drugostepeni sud prećutno prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, a da to izričito ne obrazlaže. Vrhovni sud smatra da je na taj način prekršena obaveza iz stava 1. člana 396. ZPP, da sud oceni bitne žalbene navode, kao što je to o sadržini ključne odredbe ugovora zaključenog između pravnog prethodnika tužioca i tuženog, na kojima je zasnovana tužba. Tužilac upravo tvrdi da je tuženi povredio ugovorne obaveze, a o sadržini tih obaveza prvostepeni sud je utvrdio činjenice, čiju pravilnost tuženi izričito pobija žalbom ukazujući na bitne povrede odredaba parničnog postupka u navođenju i oceni sadržine dokaza iz kojih se te činjenice utvrđuju i o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog koga su i činjenice ostale pogrešno utvrđene.

Takođe, izostalo je i obrazloženje o pravilnosti primene materijalnog prava o tumačenju odredaba ugovora. Prema sadržini razloga prvostepenog suda i žalbenih razloga, Vrhovni sud zaključuje da prema merodavnom nemačkom građanskom pravu, kako je navedeno u obaveštenju Saveznog ministarstva pravosuđa Nemačke, člana 133. Građanskog zakonika, kod tumačenja izjave volje treba istražiti stvarnu volju i ne treba se držati doslovnog smisla izraza; prema članu 157. ugovori se tumače onako kako zahteva načelo dobre vere, uzimajući u obzir i poslovne običaje, prilikom tumačenja treba istražiti unutrašnju volju ali uzeti u obzir i mogućnost razumevanja primaoca. Primalac izjave se ne sme uzdati u to da je izjava onakva kako ju je on shvatio ili kako je za njega najpovoljnije. Prema sudskoj praksi se prilikom tumačenja polazi od teksta izjave, a značenje upotrebljenih reči oslanja na opštu jezičku upotrebu. Uzima se u obzir i jezički kontekst (gramatičko tumačenje) i sistematična pozicija formulacije u celokupnom kontekstu teksta (sistematično tumačenje). Od odlučujećeg značaja su izjave u drugim ugovorima, ukoliko su u vezi sa pravnim poslom koji treba da se protumači. Zatim, tumačenje na osnovu naknadnog ponašanja strana ne sme ići na teret onog ko se kao primalac izjave uzdao u objektivno značenje izjave u trenutku nastanka njenog pravnog dejstva. Kod teleološkog posmatranja polazi se od toga da strane planiraju da donesu razumnu odredbu koja odgovara obostranim interesima i vodi do željenog uspeha. Nadalje, u praksi sudova ogroman uticaj imaju priznata pravila tumačenja i empirijske formule, što se posebno odnosi na pretpostavku tačnosti i kompletnosti isprave koja je izdata u nekom pravnom poslu, a ko tvrdi da sadržaj pravnog posla odstupa od teksta isprave, snosi u potpunosti teret dokazivanja za okolnosti koje postoje izvan isprave.

Takva sadržina utvrđenog merodavnog prava upravo ističe potrebu da drugostepeni sud odgovori na žalbene razloge tuženog koji se tiču pravilnosti primene merodavnog prava kod tumačenja one odredbe ugovora na koju se oslanja tužbeni zahtev. Izostanak takve ocene žalbenih razloga, po nalaženju Vrhovnog suda čini bitnu povredu odredaba parničnog postupka od strane drugostepenog suda u smislu citirane odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog koje se ne može prihvatiti za dovoljnu ocenu drugostepenog suda kada prećutno prihvata utvrđeno činjenično stanje za pravilno, i daje paušalnu ocenu pravilnosti primenjenog materijalnog prava. Ocenu pravilnosti primene materijalnog prava u usvajajućem delu za tužbeni zahtev, u kome je prvostepenu presudu potvrdio, drugostepeni sud je izrazio na način da u preostalom delu, prema stanovištu drugostepenog suda nisu osnovani navodi žalbe tuženog odnosno isti nisu takvi da ne utiču na zakonitost i pravilnost pobijane odluke. Ovakva ocena pravilnosti prvostepene presude sa aspekta primene materijalnog prava se ne može prihvatiti za obrazloženu.

U vezi sa tim stoji značaj ukazivanja u žalbenim razlozima na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, na koje drugostepeni sud nije dao odgovor, da prvostepeni sud nije uzeo u obzir Ekspertsko mišljenje koje je tuženi dostavio za dokaz o sadržini i tumačenju merodavnog materijalnog prava.

Bez obzira na to, Vrhovni sud ukazuje da prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe, potpisanoj 11.04.1980. godine u Beču (Bečkoj konvenciji Cisg) koju je ratifikovala i Nemačka, pa čini nemačko pravo, šteta zbog povrede ugovora od strane jedne stranke obuhvata iznos jednak gubitku, uključujući izmaklu dobit, koju je druga strana pretrpela kao posledicu povrede ugovora. Šteta ne može premašiti gubitak koji je strana koja je povredila ugovor predvidela ili morala predvideti u vreme zaključenja ugovora, uzimajući u obzir činjenice koje je u to vreme znala ili morala znati kao moguće posledice povrede ugovora. Prema takvoj odredbi materijalnog prava Nemačke, sadržanoj u navedenoj međunarodnoj konvenciji, šteta, uključujući izmaklu dobit, mora biti predvidiva povrediocu u trenutku zaključenja ugovora, što se ceni objektivno. Uočava se da drugostepeni sud, koji na pravilnu primenu materijalnog prava pazi po službenoj dužnosti, nije obrazložio navedene odredbe i njihovu primenu, posebno u vezi sa utvrđenom visinom izmakle koristi čija naknada je dosuđena prvostepenom presudom tužiocu.

Sve navedeno čini da je drugostepena presuda zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku zbog čega je drugostepana presuda ukinuta i predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje u usvajajućem delu za tužbeni zahtev tužioca, po odredbi člana 415. stav 1. ZPP.

Što se tiče osnovanosti revizije tužioca, Vrhovni sud prihvata za pravilne razloge iznete u drugostepenoj presudi da se u konkretnom slučaju ima primeniti trogodišnji rok zastarelosti iz člana 195. Građanskog zakonika Nemačke, koji važi za ugovorna prava na ispunjenje i za ugovorna prava na naknadu štete, pa i za potraživanje izgubljene dobiti kao posebnog vida štete, i ocenu da je taj rok protekao do dana utuženja za potraživanje po ugovoru iz 2013. godine za iznos od 463.402,32 evra. Nisu od značaja navodi revizije tužioca da je pogrešan razlog drugostepenog suda da se radi o šest ugovora. Ovo stoga što je drugostepeni sud cenio osnovanost prigovora zastarelosti prema tome kada je dospelo potraživanje za naknadu štete za neispunjenje ugovornih obaveza tuženog za 2013. godinu. Pravilno je, u skladu sa sadržinom merodavnog prava, zaključio da je rok za ispunjenje tog potraživanja 31.12.2013. godine, pravo na naknadu štete koja proizilazi iz neispunjenja nastaje 01.01. sledeće godine, a zastarevanje potraživanja započinje tek istekom godine u kojoj je to pravo nastalo, odnosno 01.01. godine koja se nadovezuje na godinu u kojoj je nastalo pravo za to potraživanje. Prema sadržini merodavnog prava iskazanoj u obaveštenju Saveznog ministarstva pravosuđa Nemačke, zastarelost se povezuje sa potraživanjima, odnosno pravom da se od nekog drugog zahteva činjenje ili nečinjenje. Kada nastupi zastarelost, a dužnik se prema poveriocu pozove na zastarelost, dužnik ima pravo da odbije ispunjenje. Prema odredbi iz člana 199. nemačkog Građanskog zakonika, redovni rok zastarelosti počinje istekom godine u kojoj potraživanje nastalo i poverilac doznao za okolnosti koje opravdavaju potraživanje i za lice dužnika, ili morao doznati bez grube nepažnje, što bi za potraživanja za isporuke ugovorene za 2013. godinu bilo istekom 2014. godine. Prema odredbi člana 204. Građanskog zakonika, zastarevanje zastaje podizanjem tužbe za osudu na činidbu, prema članu 209. period zastoja zastarevanja ne uračunava se u rok zastarelosti, prema članu 214. kad nastupi zastarelost dužnik ima pravo da odbije ispunjenje, a prema članu 217. glavnim potraživanjem zastareva potraživanje koje se odnosi na sporedna ispunjenja koja od njega zavise. Prema obaveštenju Saveznog ministarstva pravosuđa, početkom roka smatra se 01.januar naredne godine u odnosu na godinu u kojoj su postojali preduslovi iz ovog propisa iz člana 199. stav 1. broj 1. i 2. Građanskog zakonika, što znači da ukoliko postoje prava na naknadu štete nastale zbog neporučivanja ugovorene minimalne količine, ta prava nastaju 01. januara u godini koja se nadovezuje na godinu u kojoj nije poručena ugovorna minimalna količina, za 2013. godinu je to 01.01.2014. godine, ali zastarevanje potraživanja započinje tek istekom te godine. U odnosu na takvo računanje roka nema sumnje o zastarelosti potraživanja za naknadu štete nastalu 2013. godine, s obzirom na tužbu podnetu 31.12.2018. godine.

Međutim, za zastoj zastarevanja podnošenjem tužbe za osudu na činidbu građanskom sudu, nije dovoljno da tužba samo stigne u sud, već je potrebno i dostavljanje podneska pod uslovima iz člana 167. Zakona o parničnom postupku protivnoj strani, kada dostavljanje ima retroaktivno dejstvo i to dejstvo nastupa kada se dostavljanje vrši u kratkom roku. Pored vremenske, sudska praksa daje ovom obeležju i vrednosnu komponentu, pri čemu upućuje na pitanje da li je podnosilac, u ovom slučaju tužilac, učinio sve što je bilo u njegovoj moći da se dostava odmah izvrši i da retroaktivnom dejstvu ne stoje na putu legalni interisi protivne strane. Tako se isključuje retroaktivno dejstvo ako se odugovlačenje dostave može staviti na teret tužiocu, pri čemu se uobičajeno trajanje prolongira za više od 14 dana. Upravo o ovim okolnostima drugostepeni sud nije vodio računa u primeni materijalnog prava kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev zbog zastarelosti potraživanja tužioca koja se odnosi na 2014. godinu. Na sadržinu merodavnog prava u pogledu ove odluke ukazuje i tuženi u odgovoru na reviziju tužioca.

Iz tih razloga je revizijski sud delimično odbio reviziju tužioca u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete za 2013. godinu, primenom odredbe člana 414. ZPP, a ukinuo drugostepenu presudu i vratio predmet na ponovno suđenje drugostepenom sudu u delu kojim je preinačena odluka prvostepenog suda tako što je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete za 2014. godinu, po odredbi člana 416. stav 2. ZPP, kako bi u ponovljenom postupku drugostepeni sud raspravio sve činjenice na koje je napred ukazano za bitnu primenu merodavnog nemačkog prava za ocenu prigovora zastarelosti, što je od značaja za postojanje prava tužioca da zahteva ispunjenje obaveze.

U ponovljenom postupku biće odlučeno o troškovima celog postupka, po odredbi člana 165. stav 3. i 4. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš , s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković