Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) i člana 404. Zakona o parničnom postupku, blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je počev od 20.12.2011. godine u radnom odnosu kod tužene, na poslovima obezbeđenja zavoda u Službi za obezbeđenje zavoda u Beogradu, u zvanju ... . Za period od februara 2013. godine do decembra 2014. godine tužiocu nisu isplaćeni troškovi za dolazak na rad i za odlazak sa rada na ime usluge međugradskog saobraćaja od mesta rada (Beograd) do mesta prebivališta (...). U istom periodu su mu isplaćeni troškovi prevoza u visini cene mesečne karte za gradski saobraćaj u Beogradu (Bus plus). Tužilac se obraćao pisanim putem vođi smene zahtevom da mu se isplate putni troškovi, ali odgovor nije dobio. Iznosi dosuđeni prvostepenom presudom, od ukupno 863.286,40 dinara, predstavljaju naknadu troškova prevoza za utuženi period obračunatu u visini cene pojedinačnih povratnih karata različitih prevoznika, prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko - finansijske struke.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i odredaba člana 2. stav 1. tačka 1) i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, uz ocenu da pravo (tužioca) na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada nije uslovljeno podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio troškove prevoza.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac u konkretnom slučaju nije dokazao da se pisanim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova, niti je zbog ćutanja administracije pokrenuo upravni spor, pa u situaciji kada mu nije priznato pravo na naknadu troškova, tužilac ne može s uspehom tražiti isplatu po tom osnovu, budući da navedeno pravo spada u druga primanja za čije ostvarivanje je nužno poštovati postupak iz čl. 140 - 143. Zakona o državnim službenicima.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje pogrešno utvrđeno.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS”, br. 79/05…99/10), propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS”, br. 62/06…99/10), državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade.

Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS”, broj 98/07), predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, (član 2. stav 1. tačka 1), u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3).

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što nije dostavio dokaze da se tuženoj obratio zahtevom za naknadu troškova prevoza, jer ovo pravo zaposlenog nije uslovljeno podnošenjem zahteva i dokazivanjem da je o zahtevu odlučeno ili dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove. Naime, pravo na naknadu troškova prevoza zasnovano je na neposrednoj primeni odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 2. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, kojima nije propisana obaveza zaposlenog da za ostvarivanje zakonskog prava na naknadu troškova prevoza - rukovodiocu podnosi poseban zahtev.

Međutim, zaposleni ima pravo na naknadu stvarnih i opravdanih troškova, čija je visina limitirana članom 3. Uredbe, cenom pojedinačnih mesečnih karata u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da tužilac radi u Beogradu, a da živi u ... . Shodno navedenom, ocenom nalaza veštaka tužiocu je prvostepenom presudom dosuđena mesečna naknada troškova prevoza na relaciji ...-Beograd, prema ceni dnevne povratne karte ovlašćenog autoprevoznika za međugradski prevoz. Međutim, sud nije utvrdio koje je prevozno sredstvo tužilac koristio za dolazak i odlazak sa rada i da li je svakodnevno u utuženom periodu kupovao dnevne povratne karte za međugradski prevoz na navedenoj relaciji, imajući u vidu razdaljinu između mesta rada i mesta stanovanja, režim njegovog rada u ustanovi i prisustvo na radu, ceneći pri tome da li je bilo objektivno moguće da svakodnevno koristi prevoz na relaciji između mesta rada i mesta stanovanja, što je bilo neophodno. Od navedenih činjenica zavisi da li su troškovi, koje je u utuženom periodu imao, bili stvarni i opravdani, a teret dokazivanja istih, u smislu člana 228. i 231. ZPP, snosi tužilac.

Sa iznetih razloga, kako nije bilo uslova za preinačenje drugostepene presude, Vrhovni sud na osnovu ovlašćenja iz člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i iznova odlučiti o žalbi tužene.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković