Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje je drugostepeni sud dao za svoju odluku. Tužena u reviziji nije pružila dokaz o postojanju različitih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u konkretnom slučaju i suprotnom presuđenju sudova, pa nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu za ujednačavanjem sudske prakse. U konkretnom slučaju utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilac stiče pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja i podneo je tužbu za naknadu ove štete. Razlozi na kojima je zasnovana odluka drugostepenog suda usklađena je sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda u pogledu primene odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna, pa stoga, tužena odgovara za štetu kada tužilac bivši zaposleni u privrednom društvu sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, bez svoje krivice nije naplatio svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, a pravnosnažnim rešenjem je utvrđeno da mu je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U konkretnom slučaju, iz konačne liste priznatih i osporenih potraživanja razlučnih i stečajnih poverilaca od 23.01.2017. godine stečajnog dužnika proizlazi da je preračun zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga izvršen po odlucu Ustavnog suda RS I Uz 82/09 nakon čega je utvrđeno nenaplaćeno potraživanje tužioca. Ukazivanje u reviziji na drugačije odluke Apelacionog suda, ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer odluka o osnovanost zahteva u ovoj vrsti sporova zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Pored toga, bitne povrede odredaba parničnog postupka nisu dozvoljen razlog za izjavljivanje posebne revizije.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade materijalne štete podneta je 01.12.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 692.311,82 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković