Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 163/2024
04.11.2025. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Željka Škorića i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Slađana Đoković, advokat iz ..., protiv tuženog Ugostiteljske radnje „Naša kafanica“ PR BB iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Cvetković, advokat iz ..., radi naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2817/23 od 23.08.2023. godine, u sednici održanoj 04.11.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca i UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 2817/23 od 23.08.2023. godine u delu u kome je potvrđen stav četvrti izreke presude Osnovnog suda u Leskovcu P1 761/20 od 19.04.2023. godine i presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 761/20 od 19.04.2023. godine u stavu četvrtom i petom izreke kojim je odlučeno o pravu na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada i troškove postupka i u tom delu predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U preostalom delu revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2817/23 od 23.08.2023. godine SE ODBIJA.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 761/20 od 19.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbačena je, kao neblagovremena, tužba tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je u periodu od 15.01.2019. godine do 15.09.2020. godine, bio u radnom odnosu kod tuženog. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime prekovremenog rada i rada na dan praznika isplati iznos od 51.604,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe, kao i da na navedeni iznos za tužioca uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2019. godinu i 2020. godinu isplati iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti označenih iznosa do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih troškova za dolazak i odlazak sa rada, za period od 15.01.2019. godine do 15.09.2020. godine, isplati ukupan iznos od 26.379,11 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od prvog u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom nakandi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 140.427,83 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2817/23 od 23.08.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 761/20 od 19.04.2023. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu odluke o troškovima dolaska i odlaska sa rada, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – dr. zakon) – u daljem tekstu: ZPP, i utvrdio da revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se, primenom člana 407. stav 1. ZPP, revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je u periodu od 15.01.2019. godine do 15.09.2020. godine, obavljao faktički rad kod tuženog po osnovu prethodnog usmenog dogovora između parničnih stranaka, po unapred dogovorenoj dnevnici bez zaključenog ugovora o radu. U navedenom periodu tužilac je radio svakodnevno od utorka do nedelje, za koji rad mu je tuženi uredno isplaćivao dnevnice. Tužilac nije iskoristio godišnji odmor za 2019. i 2020. godinu, niti su mu isplaćeni troškovi prevoza za utuženi period. Podnetom tužbom tužilac traži da se utvrdi da je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog, kao i isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada i rada na dane praznika, naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, te naknadu na ime troškova dolaska i odlaska sa rada. Obračun traženih novčanih potraživanja izvršen je od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke u dve varijante. Tuženi je istakao prigovor neblagovremenosti tužbe.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbu za utvrđenje postojanja radnog odnosa tužioca u periodu od 15.01.2019. godine do 15.09.2020. godine odbacili kao neblagovremenu, jer je podneta dana 01.12.2020. godine, po proteku roka od 60 dana od dana prestanka faktičkog rada kao momenta saznanja za povredu prava. Pored toga, po stanovištu nižestepenih sudova, tužilac je bio na faktičkom radu kod tuženog, koji mu je u utuženom periodu, isplaćivao ugovorenu naknadu u vidu dnevnica, pa je zahtev tužioca za uplatu pripadajućih poreza i doprinosa, uvećanu zaradu, naknadu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i troškova dolaska i odlaska sa rada, neosnovan, jer navedena potraživanja predstavljaju prava iz radnog odnosa, a ne prava iz faktičkog rada.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev u delu za naknadu troškova dolaska i odlaska tužioca sa rada, zbog čega je činjenično stanje pogrešno utvrđeno.