Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. ZPP. Predmet tražene pravne zaštite je obavezivanje tuženog da tužiocu na ime duga isplati utuženi iznos sa pripadajućom kamatom. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su postigli usmeni sporazum da tužilac izmiri dug tuženog od 5.000,00 evra napravljen u kladinionici „Zero Bet“ DOO iz Inđije - isplatno mesto u Surdulici. Nakon izmirenja duga tuženog prema kladionici od strane tužioca, između stranaka je sačinjen dana 03.12.2014. godine i pismeni sporazum o regulisanju načina isplate duga tuženog prema tužiocu (u iznosima i datumima dospeća bliže navedenim u sporazumu), koji nije potpisan od strane tuženog. Kako tuženi nije vraćao dospele iznose, tužilac je ishodovao pravnosnažnu presudu Osnovnog suda u Surdulici P 493/15 od 20.01.2017. godine (potvrđena u celosti presudom Višeg suda u Vranju Gž 1760/17 od 08.05.2017. godine) kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime dela dospelog duga isplati iznos od 1.600,00 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev u pogledu preostalog dospelog duga tuženog prema tužiocu (3.400,00 evra sa pripadajućom kamatom) primenom član 262. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i date razloge o osnovanosti tužbenog zahteva u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. Zakona o parničnom postupku. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, niti je potrebno novo tumačenje prava u pogledu primene pravila iz člana 262. u vezi članova 52., 66., 103. stav 1., 109. stav 1. i 210. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), već se to pitanje rešava zavisno od konkretne činjenične i pravne situacije. U konkretnom slučaju, Vrhovni sud je našao da su nižestepeni sudovi prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneli odluku u skladu sa pravnim stavovima izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda u primeni član 262. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu se uz reviziju ne prilažu odluke kojima bi se ukazivalo da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji drugačije primenjeno materijalno pravo. Tuženi u reviziji nije pružio dokaz o postojanju različitih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u konkretnom slučaju i suprotnom presuđenju sudova, pa nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu za ujednačavanjem sudske prakse. Razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti, a revizijom se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP. Na osnovu iznetog, primenom člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari radi isplate je podneta 01.08.2017. godine, po kojoj vrednost predmeta spora iznosi 3.400,00 evra u dinarskoj protivrednosti.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tužene nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković