Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2096/2024 od 09.10.2024. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u usvajajućem delu naknade štete za pretrpljeni strah u iznosu od 320.000,00 dinara, kao i za ostale vidove nematerijalne štete kako u potvrđujućem, tako i u odbijajućem delu i žalbe parničnih stranaka su u tom delu odbijene kao neosnovane. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah preko iznosa od 320.000,00 dinara do prvostepenom presudom dosuđenog iznosa od 380.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 462.990,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev tužilje za naknadu troškova u većem iznosu odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijena njena žalba i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 - dr.zakon), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. ovog člana da bi se prihvatilo odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj, jer po oceni ovog suda nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse ili novo tumačenje primenjenog materijalnog prava.

Naime, predmet tražene pravne zaštite (pobijanog odbijajućeg dela pravnosnažne presude) je naknada traženih vidova nematerijalne štete od strane tuženog kao poslodavca zbog povrede na radu koju je pretrpela tužilja kao zaposlena. Nižestepeni sudovi su svoje stanovište o odgovornosti tuženog zasnovali na odredbama člana 164. Zakona o radu i članova 154, 173. i 174. Zakona o obligacinom odnosima i delimično usvojili tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete tužilji u visini koju su smatrali pravičnom novčanom naknadom za tražene vidove štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionom odnosima, a koje iznose su umanjili za utvrđeni doprinost tužilje kao oštećene sopstvenom povređivanju u smislu člana 177. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Revizijom se insistira da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili i tumačili materijalno pravo u vezi sa utvrđenim doprinosom tužilje, sa navodima da nisu pravilno cenili okolnosti štetnog događaja i povređivanja tužilje, te da su joj zbog pogrešno utvrđenog doprinosa dosuđeni nepravični i neadekvatni iznosi naknade nematerijalne štete koji su preniski u odnosu na težinu nanetih povreda i značaj povređenog dobra. Činjenično-pravni zaključak nižestepenih sudova o postojanju doprinosa tužilje zavisi od ocene izvedenih dokaza i činjenica utvrđenih u ovom slučaju, a pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja nije zakonski razlog da bi se dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji.

Imajući u vidu da se radi o parnici radi naknadi nematerijalne štete, u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise upravo od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, to Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP da bi se dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, zbog čega je primenom odredbe iz stava 2. istog člana odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete u ovoj pravnoj stvari podneta je 13.02.2018. godine i vrednost predmeta spora pobijanog (odbijajućeg) dela je 2.143.138,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi navedeni novčani cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužilje nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu navedenog, Vrhovni sud je primenom člana 413. u vezi sa članom 410. stav 2. tačka 5. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković