Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, po osnovu ugovora o radu od 08.10.2012. godine, na poslovima ... Sektora za ..., Planinarskog doma "..." u ... počev od 18.10.2012. godine. Tužiocu je rešenjem o dužini trajanja godišnjeg odmora od 30.05.2016. godine utvrđen godišnji odmor za 2016. godinu u trajanju od 25 radnih dana i u obrazloženju rešenja su navedeni kriterijumi na osnovu kojih je određena dužina trajanja od ukupno 25 radnih dana, uz pozivanje tuženog na čl. 73. Zakona o radu kojim je predviđena mogućnost da zaposleni koristi godišnji odmor u dva dela i to prvi u trajanju najmanje od dve radne nedelje najkasnije do 31.12.2016. godine i drugi deo najkasnije do 30.06.2017. godine, a u zavisnosti od potrebe, i da poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora uz konsultaciju zaposlenog. Tužiocu je radni odnos prestao 31.01.2017.godine po Sporazumu o prestanku radnog odnosa br. ../...-... i nad tuženim je otvoren likvidacioni postupak 13.02.2017. godine. Tužilac je likvidacionom upravniku tuženog podneo prijavu potraživanja br. .../... zavedenu kod tuženog 09.06.2017. godine, zajedno sa još 24. poverilaca. Obaveštenjem o priznatom potraživanju od 08.06.2017. godine, likvidacioni upravnik tuženog BB je priznao prijavljeno potraživanje tužioca po prijavi od 08.06.2017. godine u ukupnom iznosu od 359.898,91 dinar, sa napomenom da dugovanje tužioca prema JP „Skijalište Besna Kobila" u likvidaciji iznosi 409.494,50 dinara. Iz obaveštenja se utvrđuje i struktura potraživanja tužioca, kao i da je istom priznato i potraživanje po osnovu neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2016. godinu u iznosu od 85.348,00 dinara. Iz obaveštenja od 14.02.2018. godine o izmeni i dopuni obaveštenja o priznatom potraživanju od 08.06.2017. godine, priznaje se deo prijavljenog potraživanja tužioca, po prijavi od 07.06.2017. godine u ukupnom iznosu na ime glavnog duga od 194.906,82 dinara. Likvidacioni upravnik tuženog VV je osporio deo prijavljenog potraživanja poverioca, ovde tužioca, i to za iznos od 164.992,00 dinara, gde je, između ostalog, osporeno potraživanje na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2016. godinu, jer je poverilac izgubio pravo na ovu naknadu iz razloga što nije započeo i iskoristio najmanje 10 radnih dana godišnjeg odmora u prvom delu do kraja 2016. godine, odobrenog po rešenju o godišnjem odmoru od 30.05.2016. godine. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko finansijske struke od 05.07.2021. godine, utvrđena je visina naknade za neiskorišćeni godišnji odmor u iznosu od 73.030,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom pravila o teretu dokazivanja iz odredbi članova 228. i 231. Zakona o parničnom postupku, zaključio da tužilac nije dokazao da krivicom tuženog nije mogao da iskoristi godišnji odmor, shodno rešenju o godinjem odmoru od 30.05.2016. godine, zbog čega je, pozivajući sa na pasivno držanje tužioca tokom postupka, našao da je tužbeni zahtev neosnovan.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužilac u okviru zakonskog roka prijavio potraživanje likvidacionom upravniku, a tužbu je podneo pre isteka roka za osporavanje obaveštenja od 14.02.2018. godine, iz čega proizlazi da nije prekludiran u ostvarivanju svog prava. Prema stanovištu drugostepenog suda, činjenica da je tuženi doneo rešenje o godišnjem odmoru za tužioca za 2016. godinu, ne oslobađa tuženog odgovornosti za naknadu štete, imajući u vidu da navedeno rešenje ne sadrži periodu u kome je tužiocu omogućeno da iskoristi godišnji odmor, jednokratno ili u delovima, iz čega proizlazi da mu je tuženi to pravo uskratio jer nije rešenjem konkretizovao period u kome tužiocu omogućava da iskoriti sporni godišnji odmor.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda i razloge na kojima je ono zasnovano prihvata i Vrhovni sud, zbog čega navode revizije tuženog smatra neosnovanim.

Prema članu 68. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/2014), zaposleni ima pravo na godišnji odmor u skladu sa ovim zakonom (stav 1.), ovog prava ne može da se odrekne, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa u skladu sa ovim zakonom (stav 4.).

Prema članu 75. Zakona o radu, u zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog (stav 1.). Rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom se dostavlja najkasnije 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora (stav 2.).

Prema članu 76. istog zakona u slučaju prestanka radnog odnosa poslodavac je dužan da zaposlenom, koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora (stav 1.). Naknada iz stava 1. ovog člana ima karakter naknade štete (stav 2.).

Kod činjeničnog utvrđenja da je tužiocu rešenjem o dužini trajanja godišnjeg odmora od 30.05.2016. godine utvrđen godišnji odmor za 2016. godinu u trajanju od 25 radnih dana, a da tužilac do dana prestanka radnog odnosa 31.01.2017. godine nije koristio godišnji odmor za 2016. godinu, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac ima pravo na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor u slučaju prestanka radnog odnosa, u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.

Suprotno navodima revizije, činjenica da se tužilac nije obraćao poslodavcu zahtevom za korišćenje godišnjeg odmora, nema uticaja na pravo tužioca na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor u slučaju prestanka radnog odnosa. Naime, iz citiranih zakonskih odredbi proizlazi da obaveza preduzimanja aktivnosti u cilju ostvarivanja garantovanog prava zaposlenog na korišćenje godišnjeg odmora, postoji na strani poslodavca. Samim tim, kod činjenice da tuženi nije postupio po odredbi člana 75 .Zakona o radu i nije uz konsultaciju zaposlenog, u zavisnosti od potrebe posla, odlučio o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, te da tužilac do prestanka radnog odnosa nije koristio godišnji odmor za 2016. godinu, tužiocu pripada pravo na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor, shodno članu 76. Zakona o radu.

Takođe, suprotno navodima revizije, tužilac nije prekludiran u ostvarenju svog potraživanja u smislu člana 535. stav 4. Zakona o privrednim društvima, budući da je tužilac blagovremeno prijavio predmetno potraživanje u likvidacionom postupku, koje, iako je bilo priznato obaveštenjem likvidacionog upravnika o priznatom potraživanju od 08.06.2017. godine, naknadno je, nakon podnošenja tužbe u ovom postupku, osporeno obaveštenjem likvidacionog upravnika od 14.02.2018. godine, iz čega proizlazi da je tužba podneta pre isteka roka iz člana 535. stav 4. Zakona o privrednim društvima, pri čemu, u smislu člana 535. stav 5. istog zakona, ako je do trenutka prijema obaveštenja o osporavnju potraživanja, poverilac protiv društva već pokrenuo postupak o tom potraživanju pred nadležnim sudom, nije dužan da pokreće novi postupak po prijemu obaveštenja o osporavanju potraživanja.

Ni ostalim navodima revizije ne dovodi se u pitanje pravilnost i zakonitost pobijane presude, budući da je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković