Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3025/22 od 07.12.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog „OTP leasing Srbija“ d.o.o. Beograd i prvostepena presuda potvrđena u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je ukinuta u stavovima trećem i petom izreke i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog „OTP leasing Srbija“ d.o.o. Beograd za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene presude donete u drugom stepenu, u delu stava prvog izreke kojim je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i četvrtom izreke, tuženi „OTP leasing Srbija“ d.o.o. Beograd je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11….10/23, u daljem tekstu: ZPP).

Pravnosnažnom presudom, u pobijanom delu, nakon ocene da je ugovor o finansijskom lizingu od 18.02.2016. godine raskinut od strane davaoca lizinga, jer tužilac nije platio ni prvu ratu lizing naknade i ocene da su protivne prinudnim propisima odredbe Opštih uslova poslovanja davaoca lizinga kojima je predviđeno da se primaocu lizinga u slučaju raskida ugovora o lizingu ne vraća iznos koji je dao na ume učešća, primenom člana 132. stav 2. Zakona obligacionim odnosima obavezan je tuženi - davalac lizinga da tužiocu vrati iznos koji mu je tužilac uplatio na ime učešća, sa zakonskom zateznom kamatom od dana uplate učešća do isplate.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka doneta u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, pa je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 28. stav 1. ZPP je propisano da se, ako je, između ostalog, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema stavu 2. istog člana ne uzimaju u obzir, između ostalog, troškovi postupka ako ne čine glavni zahtev.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 21.11.2016. godine. Vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude je 2.997.000,00 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan ponošenja tužbe, te kako se revizijom pobija i odluka o troškovima parničnog postupka, to revizija nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP, pa je primenom člana 413. ZPP Vrhovni sud odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković