U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca Jevrejske opštine Beograd, čiji je punomoćnik Zoran Naumović, advokat iz ..., protiv tuženih Republike Srbije - Republičke direkcije za imovinu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu i Preduzeća za proizvodnju i montažu elektrouređaja „NIMAX“ d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Katarina Vulović, advokat iz ..., sa umešačem na strani tuženih Privrednim društvom „VMC Real Estate“ d.o.o. Kragujevac, čiji je punomoćnik Dejan Gajić, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o revizijama tuženih izjavljenim  protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 332/25 od 30.04.2025. godine, u sednici održanoj 16.10.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 332/25 od 30.04.2025. godine u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke i presuda Višeg suda u Beogradu P 1963/22 od 02.03.2023. godine, tako što se ODBIJA tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji nepokretnosti OPU: 3013-2017 od 07.11.2017. godine overen kod javnog beležnika Jovanke Jovanović, zaključen između prvotužene Republike Srbije – Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije i drugotuženog Preduzeća za proizvodnju i montažu elektrouređaja „NIMAX“ d.o.o. Beograd.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 332/25 od 30.04.2025. godine i presuda Višeg suda u Beogradu P 1963/22 od 02.03.2023. godine u delu odluke o parničnim troškovima i predmet vraća prvostepenom sudu da odluči o eventualnom tužbenom zahtevu i troškovima celog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1963/22 od 02.03.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je glavni tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji nepokretnosti OPU: 3013-2017 od 07.11.2017. godine, overen kod javnog beležnika Jovanke Jovanović, zaključen između prvotužene Republike Srbije – Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije i drugotuženog Preduzeća za proizvodnju i montažu elektrouređaja „NIMAX“ d.o.o. Beograd, što su tuženi dužni da priznaju i trpe. Stavom drugim izreke, tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove postupka od 687.440,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 332/25 od 30.04.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude tako što su tuženi obavezani da tužiocu solidarno naknade parnične troškove od 526.650,00 dinara. Stavom trećim izreke, dopuna žalbe tuženog Preduzeća za proizvodnju i montažu elektrouređaja „NIMAX“ d.o.o. Beograd, odbačena je kao neblagovremena. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su zahtevi tuženog Preduzeća za proizvodnju i montažu elektrouređaja „NIMAX“ d.o.o. Beograd i tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili revizije. Tužena Republika Srbija pobija presudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava. Tuženi „NIMAX“ d.o.o. Beograd pobija presudu u stavovima prvom i četvrtom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na revizije.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da su revizije osnovane.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a tužena Republika Srbija ne konkretizuje relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i bile bi od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, AA je počev od 1935. godine, po upisu u zemljišnoj knjizi, bila vlasnik nepokretnosti u Beogradu, zgrade na adresi ... broj .. . Ova nepokretnost nacionalizovana je 1950. godine, pa je nakon tog vremena po upisu u zemljišnoj knjizi bila u opštenarodnoj imovini. Zaključkom Vlade Republike Srbije od 16.07.2009. godine nepokretnost je uneta u fond nepokretnosti u svojini Republike Srbije kojima raspolaže „Dipos“ d.o.o. Beograd, kao namenjenih za smeštaj stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava, kao i drugih predstavnika u Republici Srbiji. Dana 06.10.2011. godine stupio je na snagu Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“ br. 72/11).  Vlada RS je zaključkom od 29.05.2012. godine utvrdila spisak nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije namenjenih za smeštaj stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava, među kojima je i predmetna nepokretnost, u svrhu preciziranja nepokretnosti koje ne mogu biti predmet vraćanja u skladu sa članom 18. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Dana 27.02.2016. godine stupio je na snagu Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika („Službeni glasnik RS“ br. 13/16). Nakon stupanja na snagu navedenog zakona, Vlada Republike Srbije je zaključkom od 29.11.2016. godine odredila koje se nepokretnosti kojima upravlja „Dipos“ d.o.o. Beograd mogu otuđiti. Zaključkom je obuhvaćena i predmetna nepokretnost. Republička direkcija za imovinu je od Agencije za restituciju dopisima od 10.10.2016. godine i 18.10.2016. godine obaveštena da nije podnet zahtev za restituciju ove nepokretnosti, Državno pravobranilaštvo je 23.10.2017. godine dostavilo mišljenje da nema smetnji da se nepokretnost otuđi, pa je 07.11.2017. godine između tuženih zaključen i solemnizovan kupoprodajni ugovor, čiji predmet je ova nepokretnost za kupoprodajnu cenu od 982.300 evra. Tužilac je Agenciji za restituciju podneo zahtev za vraćanje ove nepokretnosti 07.08.2018. godine. Pre prijema tužbe u ovoj parnici, koja je podneta 19.02.2019. godine, drugotuženi je prodao nepokretnost Privrednom društvu „Projekat 713“ d.o.o. Beograd, koje je zatim ponovo prometovalo nepokretnošću, pa je umešač na strani drugotuženog njen aktuelni vlasnik.

Nižestepeni sudovi na osnovu navedenog utvrđenja, kao i činjenice da je Agencija za restituciju prekinula postupak za vraćanje imovine i tužioca uputila na ovu parnicu, na osnovu odredbe člana 13. Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, nalaze da je neosnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije, pošto zahtev za vraćanje imovine po zakonu podnosi upravo Jevrejska opština. Stanovište da je kupoprodajni ugovor zaključen 07.11.20017. godine ništav sudovi zasnivaju na odredbama člana 14. i člana 26. Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika i člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Po ovim odredbama tužilac je imao pravo da u roku od tri godine od stupanja na snagu zakona podnese zahtev za vraćanje predmetne nepokretnosti. Zakonom je predviđena zabrana otuđenja i opterećenja nepokretnosti do isteka roka za podnošenje zahteva, odnosno za slučaj da je zahtev podnet  do pravnosnažnog okončanja postupka po zahtevu za vraćanje. Činjenice da je Vlada Repbulike Srbije donela zaključke 2012. godine, odnosno 2016. godine kojima je odredila da se predmetna nepokretnost ne vraća u postupku restitucije, odnosno da se ona proda iz državne svojine, po oceni sudova ne utiču na punovažnost ugovora. Zaključak Vlade od 29.11.2016. godine donet je u toku trajanja zabrane raspolaganja nepokretnošću, u istom roku zaključen je i sporni ugovor, pa je zbog kršenja imperativne zabrane ugovor ništav.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su  utvrdili ništavost spornog kupoprodajnog ugovora.

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je stupio na snagu 06.10.2011. godine („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), uređuju se uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akta o podržavljenju posle 09.03.1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu; zakon se primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije (član 1.); imovina se vraća u naturalnom obliku ili se daje obeštećenje u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu, u skladu sa ovim zakonom (član 4.); pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti i proglašenja umrlim – njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona; druga pobrojana fizička i pravna lica kojima je imovina besteretno oduzeta, odnosno koja su oštećena u periodu od 1945. – 1958. godine (član 5.); predmet vraćanja su, između ostalog, nepokretne stvari u javnoj svojini Republike Srbije (član 15. stav 1.); ne vraća se pravo svojine na nepokretnostima koje su na dan stupanja na snagu ovog zakona u vlasništvu Republike Srbije i namenjene za smeštaj stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava, vojnih i trgovinskih predstavništava i predstavnika pri diplomatsko-konzularnim predstavništvima (član 18. stav 1. tačka 7.); osniva se Agencija za restituciju radi vođenja postupka i odlučivanja o zahtevima za vraćanje imovine, kao i radi isplate novčane naknade i obeštećenja i obavljanja drugih poslova utvrđenih zakonom; navedene poslove Agencija obavlja kao poverene (član 51.).

Činjenično je razjašnjeno da je u vreme stupanja na snagu navedenog zakona predmetna nepokretnost bila u svojini Republike Srbije, kao i da je na osnovu zaključka Vlade Republike Srbije iz 2009. godine bila u Fondu nepokretnosti namenjenih za smeštaj stranih diplomatsko-konzularnih predstavnika. Ova namena nepokretnosti, kao i njen pravni status u postupku pred Agencijom za restituciju potvrdila je Vlada Republike Srbije zaključkom od 29.05.2012. godine, donetim  u cilju da se omogući nesmetano sprovođenje postupka restitucije.

Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika („Službeni glasnik RS“ br. 13/16) stupio je na snagu 27.02.2016. godine. Odredbom člana 1. tog zakona predviđeno je da se njime otklanjaju posledice oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih naslednika, uređuju uslovi, način i postupak vraćanja imovine oduzete pripadnicima jevrejske zajednice koji nemaju zakonskih naslednika i vraćanja oduzete imovine organizacijama koje su u vreme oduzimanja bile u funkciji jevrejske zajednice, za imovinu koja je oduzeta na teritoriji Republike Srbije za vreme holokausta ili na osnovu popisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kao i finansijska podrška Republike Srbije jevrejskoj zajednici u Republici Srbiji. Prema članu 6. zakona,  predviđeno je vraćanje imovine u naturalnom obliku i da se sprovodi u skladu sa tim zakonom i Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (stav 1.); na pitanja koja nisu uređena tim zakonom i Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predviđena je shodna primena odredbi zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (stav 2.). Prema članu 12. postupak po zahtevu vodi Agencija, u skladu sa tim zakonom i zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak. Odredbom člana 13. predviđeno je da zahtev za vraćanje imovine u smislu tog zakona podnosi Jevrejska opština, a člana 14. da se zahtev podnosi u roku od tri godine od dana stupanja na snagu zakona. Najzad, prema članu 26. od stupanja na snagu tog zakona imovina koja je oduzeta bivšim vlasnicima, a koja je predmet tog zakona i koja po odredbama tog zakona može biti vraćena, ne može biti predmet otuđivanja, hipoteke ili zaloge, do pravnosnažnog okončanja postupka po zahtevu za vraćanje (stav 1.); zabrana otuđenja i opterećenja u pogledu imovine za koju nisu podneti zahtevi za vraćanje prestaje po isteku roka za podnošenje zahteva za vraćanje (stav 2.).

Navedene zakonske odredbe ne ostavljaju sumnju da se Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika nalaze u odnosu opšteg i specijalnog zakona. Po opštem zakonu imovina se vraća bivšim vlasnicima, njihovim naslednicima, odnosno licima koja su oštećena oduzimanjem imovine, dok se po specijalnom zakonu imovina vraća Jevrejskoj opštini. Po opštem zakonu predviđeno je vraćanje imovine u naturalnom obliku i obeštećenje u državnim obveznicama i u novcu, dok je specijalnim zakonom predviđeno vraćanje imovine isključivo u naturalnom obliku. Vraćanje imovine sprovodi se u skladu sa specijalnim i opštim zakonom. Zbog posebne namene utvrđene zaključkom Vlade RS 2009. godine,  nepokretnost koja je predmet spornog kupoprodajnog ugovora izuzeta je od naturalnog vraćanja po članu 18. opšteg zakona, koji je stupio na snagu 06.10.2011. godine.  Zabrana otuđenja i opterećenja podržavljene imovine predviđena članom 26. specijalnog zakona koji je stupio na snagu 27.02.2016. godine odnosi se samo na onu imovinu koja može biti vraćena po zakonu, što nije slučaj sa predmetnom nepokretnošću.

Dakle, pošto je u konkretnom slučaju predmetna nepokretnost izuzeta od vraćanja u naturalnom obliku, na nju se ne odnosi zabrana raspolaganja predviđena članom 26. Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, pa zaključenjem kupoprodajnog ugovora od 07.11.2017. godine nije povređena imperativna zakonska zabrana raspolaganja svojinom i ugovor iz razloga na kome je tužba zasnovana nije ništav. Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne sledi da je ugovor ništav iz nekog drugog razloga, pa nema uslova za primenu odredbe člana 103. ZOO,  na kojoj je zasnovana pobijana presuda.

Pošto je osim primarnog zahteva o kome je odlučeno u izreci ove presude tužilac postavio i eventualni tužbeni zahtev, a odluka o parničnim troškovima u smislu člana 153. ZPP uslovljena konačnim uspehom tužioca u parnici, ukinuta je odluka o troškovima postupka i predmet vraćen prvostepenom sudu da odluči o eventualnom tužbenom zahtevu u smislu člana 197. stav 2. ZPP i troškovima celog postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbi člana 416. stavova 1. i 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković