Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2423/2023 od 26.10.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavovima četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, ukiuta je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i trećem izreke i odbačena tužba. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu sedmom izreke prvostepene presude tako što je obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 200.250,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u stavovima prvom i trećem izreke.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijenu odluku primenom člana 408. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23) i našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pozivanje revidenta na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP nije osnovano s`obzirom na to da je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na nekoliko različitih radnih mesta. Poslednji u nizu ugovor o radu od 31.12.2019. godine, tužilja je zaključila za obavljanje poslova ... sa punim radnim vremenom na određeno vreme počev od 01.01.2020. godine do 29.02.2020. godine, zbog povećanog obima posla. Rešenjem tuženog .. od 04.03.2020. godine tužilji je prestao radni odnos istekom roka na koji je zasnovan. Tuženi je sastavio službenu belešku broj .. od 09.03.2020. godine i obaveštenje broj .. od 09.03.2020. godine da su zaposleni kojima je prestao radni odnos među kojima je i tužilja odbili da prime rešenje o prestanku radnog odnosa. Tužilja je odjavljena sa obaveznog socijalnog osiguranja 04.03.2020. godine, a počev od marta meseca 2020. godine nije evidentirano prisustvo tužilje na radu. Utvrđeno je da je tužilja nastavila sa radom i u martu mesecu očekivajući da joj poslodavac uruči novi ugovor o radu, ali joj je u četvrtak 05.03.2020. godine saopšteno da više ne dolazi na posao, a rešenje o prestanku radnog odnosa je primila 10.03.2020. godine. Tužilja je tužbom od 30.06.2020. godine tražila da se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 01.03.2020. godine i zahtevala da je tuženi vrati na rad i prizna joj sva prava na radu po osnovu rada kao i da se poništi kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa od 04.03.2020. godine. Podneskom od 23.08.2021. godine tužilja je prinačila tužbu tako što je pored primarnog istakla i eventualni tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo ugovori o radu bliže navedeni u obrazloženju nižestepenih presuda, kao i ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova naveden u obrazloženju nižestepenih presuda i rešenje o prestanku radnog odnosa istekom roka na koji je zasnovan od 04.03.2020. godine te da je tužilja po sili zakona zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.08.2014. godine i da se obaveže tuženi da je vrati na rad i prizna joj sva prava po osnovu rada. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kuršumliji P1 128/2020 od 22.02.2022. godine, odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 01.03.2020. godine i da je tuženi vrati na rad i prizna joj sva prava na radu i po osnovu rada,

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ponovo odbio primarni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 01.03.2020. godine i da je tuženi vrati na rad i prizna joj sva prava na radu i po osnovu rada, kao i tužbeni zahtev kojim je tražila da se poništi rešenje tuženog broj .. od 04.03.2020. godine o prestanku radnog odnosa. Evetnualni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti svih ugovora koje je tužilja zaključila sa tuženim počev od 01.08.2014. godine, za utvrđenje da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog i vraćanje na rad, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan sa pozivom na odredbe člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, s obzirom na to da je tuženi korisnik javnih sredstava.

Drugostepeni sud je ocenio da je nižestepenom presudom pravilno primenjeno materijalno pravo u pogledu osnovanosti eventualnog tužbenog zahteva. Po oceni drugostepenog suda odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme primenom odredbe člana 105. citiranog zakona, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za preobražaj tužiljinog radnog odnosa kod tuženog u radni odnos na neodređeno vreme. S obzirom da su svi predmetni ugovori o radu zaključeni u skladu sa navedenim propisima odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti navedenih ugovora, a sledstveno tome i njen zahtev za vraćanje na rad.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijena drugostepena odluka zasniva je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ...95/18), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1), poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2), ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

Tuženi prema Zakonu o budžetskom sistemu spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe i tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014... 149/2020), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“ broj 103/2015), zatim do 31. decembra 2017. godine („Službeni glasnik RS“ broj 99/16), do 31. decembra 2018. godine („Službeni glasnik RS“ broj 113/17), do 31. decembra 2019. godine („Službeni glasnik RS“ broj 95/18 i 31/19), odnosno do 31. decembra 2020. godine („Službeni glasnik RS“ broj 72/2019 i 149/2020). Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

U konkretnom slučaju, tužilja je od 01.08.2014. godine neprekidno po osnovu više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme radila kod tuženog obavljajući različite poslove, a rešenjem tuženog od 29.02.2020. godine prestao joj je radni odnos zasnovan ugovorom o radu na određeno vreme zbog isteka roka na koji je zasnovan. Međutim, odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta osim u izuzetnim slučajevima uz saglasnost nadležnog organa Vlade, su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, što proizilazi iz odredbe člana 105. tog zakona. Kako je tužilja bila radno angažovana u periodu kada tuženi kao korisnik javnih sredstava nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim kada za to postoji saglasnost tela Vlade i predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, a uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije slučaj i po oceni Vrhovnog suda nema uslova da za preobražaj radnog odnosa tužilje u radni odnos na neodređeno vreme ni za vraćanje tužilje na rad.

Navodi revizije tužilje kojima se ukazuje da je tuženi vršio zloupotrebu ugovora o radu na određeno vreme i ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, ne dovode se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Tužilja je kod tuženog bila radno angažovana u periodu kada on kao korisnik javnih sredstava nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos na neodređeno vreme sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim kada za to postoji saglasnost tela Vlade i predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije slučaj. Zbog toga tužilja neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka doneta na osnovu članova 153. stav 1., 154. stav 2. i 165. stav 2. ZPP.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje Vrhovni sud nije cenio, jer se revizija iz tih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković