Ispitujući pobijanu odluku, u smislu odredaba člana 408. u vezi s članom 441. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju, tužilac je od 2008. godine bio zaposlen kod tuženog na poslovima ... sve do 01.02.2016. godine kada mu je tuženi otkazao ugovor o radu rešenjem donetim na osnovu člana 179. stav 5 tačka 2. Zakona o radu. Do otkaza je došlo jer je tužilac odbio ponudu od 04.01.2016. godine da zaključi aneks ugovora o radu kojim se privremeno upućuje na rad na drugi odgovarajući posao kod drugog poslodavca (Autoprevoz Janjušević a.d. Priboj, poslovna jedinica u Kragujevcu) u smislu člana 171. stav 2. Zakona o radu iz razloga što je sa njim tuženi zaključio ugovor o poslovnoj saradnji. Ponuda ne sadrži razloge koji su konkretno uslovili da upravo tužilac bude premešten. Pošto je Kragujevac od Velike Plane udaljen preko 50 km, tužilac nije prihvatio ponudu da u ostavljenom roku od osam dana potpiše ponuđeni aneks ugovora o radu, pa mu je tuženi otkazao ugovor o radu.

S obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je odbio zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, našavši da je razdaljina između Velike Plane i Kragujevca manja od 50 km, da bi prevoz tužioca bio, prema aneksu, organizovan od poslodavca, te da su se odbijanjem tužioca da zaključi aneks ugovora o radu u smislu čl. 171. 172. i 173. Zakona o radu, stekli zakonski uslovi za donošenje osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu iz odredbe člana 179. stav 5. tačka 2. istog zakona.

Apelacioni sud je na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega je navedenu prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev tužioca usvojio. Ovo iz razloga što predmetna ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu sama po sebi ne podrazumeva da bi premeštaj bio zakonit, jer u obaveštenju o ponudi nisu jasno i precizno izneti razlozi koji su uslovili premeštaj tužioca. Paušalno navođenje da se zaposleni premešta na druge poslove zbog potreba procesa i organizacije rada, bez jasno navedenih razloga nije dovoljan dokaz da su navedeni uslovi i ispunjeni. Iz ovih razloga drugostepeni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu ima formalne nedostatke, jer ne sadrži detaljno obrazloženje razloga koji su uslovili premeštaj tužioca na druge poslove, a što je svakako obavezan element obaveštenja, jer zaposleni treba da zna zbog čega je poslodavac pokrenuo postupak premeštaja, to ponuđeni aneks ugovora o radu čini nezakonitim. Pored toga, ni u obaveštenju ni u aneksu tuženi nije naveo na koji način bi bio organizovan prevoz tužioca niti da su mu je obezbeđena naknada troškova prevoza.

Drugostepeni sud je pravilno ocenio da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, a za svoj zaključak je dao jasne i potpune razloge, koje kao pravilne u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05...75/14) je propisano:

- da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potreba procesa i organizacije rada (član 171. stav 1. tačka 1),

- da je poslodavac dužan da uz aneks ugovora o radu zaposlenom dostavi pismeno obaveštenje koje sadrži razloge za ponuđeni aneks ugovora, rok u kome zaposleni treba da se izjasni koji ne može biti kraći od osam radnih dana i pravne posledice koje mogu da nastanu nepotpisivanjem aneksa ugovora (član 172. stav 1),

- da zaposleni, ako potpiše aneks ugovora u ostavljenom roku, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog aneksa (član 172. stav 2), a

- da zaposleni koji odbije ponudu aneksa ugovora u ostavljenom roku, zadržava pravo da u sudskom postupku povodom otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 2. ovog zakona, osporava zakonitost aneksa ugovora (član 172. stav 3),

- da se smatra da je zaposleni odbio ponudu aneksa ugovora ako ne potpiše ugovor u roku iz stava 1. ovog člana (član 172. stav 4),

- da zaposleni može da bude premešten u drugo mesto rada: 1) ako je delatnost poslodavca takve prirode da se rad obavlja u mestima van sedišta poslodavca, odnosno njegovog organizacionog dela; 2) ako je udaljenost od mesta u kome zaposleni radi do mesta u koje se premešta na rad manja od 50 km i ako je organizovan redovan prevoz koji omogućava blagovremeni dolazak na rad i povratak sa rada i obezbeđena naknada troškova prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (član 173. stav 1), a

- da u drugo mesto rada van slučajeva iz stava 1. ovog člana zaposleni može da bude premešten samo uz svoj pristanak (član 173. stav 2), te

- da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tačka 1-5 ovog zakona (član 179. stav 5. tačka 2).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je pobijanom odlukom poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, jer tuženi prilikom otkaza nije postupao u skladu sa citiranim odredbama Zakona o radu. Tuženi je ponudio tužiocu da zaključi aneks ugovora o radu i dostavio mu pismeno obaveštenje za izmenu ugovorenih uslova rada i zaključenje aneksa, ali u njemu nisu na potpun i zakonit način obuhvaćeni i obrazloženi svi elementi zbog kojih se tužiocu nudi premeštaj na drugo radno mesto, odnosno nisu navedeni konkretni i obrazloženi razlozi za ponudu i premeštaj tužioca na drugo radno mesto. Poslodavac je dužan da obrazloži koje su to promene u procesu organizacije rada dovele do toga da se upravo tužiocu, u odnosu na ostale zaposlene kod tuženog na istom radnom mestu, ponudi da zaključi aneks ugovora o radu radi premeštaja na drugo radno mesto, a to je u konkretnom slučaju izostalo, to nije bilo mesta otkazu ugovora o radu tužiocu.

Imajući u vidu izneto, neosnovano se navodima revizije ukazuje da je u pobijanoj odluci pogrešno primenjeno materijalno pravo. Ovo stoga što je saglasno članu 171. Zakona o radu, premeštanje zaposlenog na drugo radno mesto moralo biti rezultat stvarne i realne potrebe procesa i organizacije rada tuženog, a ponuda odnosno obaveštenje za zaključenje aneksa ugovora o radu morala je da sadrži razloge koji su uslovili premeštanje zaposlenog na drugo radno mesto. Pritom, ti razlozi moraju biti konkretizovani navođenjem činjenica iz kojih proizlazi potreba procesa i organizacija rada, pri čemu je nužno navesti i činjenice koje to premeštanje opravdavaju. U konkretnom slučaju tuženi je naveo da se tužilac premešta na drugo radno mesto iz razloga što je sa drugim poslodavcem zaključen ugovor o poslovnoj saradnji, što predstavlja jednu uopštenu formulaciju bez konkretnog obrazloženja razloga zbog kojih je, između više zaposlenih kod tuženog na mestu ..., konkretno tužilac premešten na rad u drugo mesto rada, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud, u sasvim drugi grad udaljen, prema opšte-dostupnim podacima više od 50 km od Velike Plane. Razlozi za ovo morali su biti saopšteni tužiocu kroz ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu u skladu sa navedenim normama, a izostanak takve konkretizacije čini kasnije rešenje o otkazu ugovora o radu po ovom osnovu nezakonitim, zbog čega je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad.

S obzirom na izloženo, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, pa mu ne pripada naknada troškova revizijskog postupka, zbog čega je odlučeno kao u drugom stavu izreke, na osnovu odredaba člana 165. u vezi s članom 153. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković