Presudom Vrhovnog suda Rev2 3834/23 od 15.05.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane revizije tužioca i tužene izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 251/23 od 08.02.2023. godine, u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 251/23 od 08.02.2023. godine, u stavu drugom, četvrtom, petom i šestom izreke i predmet u tom delu vraćen istom sudu na ponovno suđenje, a stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu revizijskih troškova.

U ponovnom postupku Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 216/25 od 03.04.2025. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2381/18 od 09.06.2022. godine u delu stava prvog izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena Agencija za privatizaciju, čiji je pravni sledbenik Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije, Beograd, da tužioca vrati na rad. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđeno rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2381/18 od 09.06.2022. godine, a stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju ne navodeći bliže revizijske razloge.

Tužena su podnela odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u Agenciji za privatizaciju na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 31.05.2006. godine, na radnom mestu rukovodilac projekta (...), u Centru za ... . Rešenjem pravnog prethodnika tužene od 27.06.2011. godine (ispravljenim rešenjem 01.08.2011. godine), otkazan mu je ugovor o radu, zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled organizacionih promena kod tužene koje su dovele do smanjenja obima posla i prestanka potrebe za radom tužioca. Osporenom rešenju prethodio je postupak provere kvaliteta rada zaposlenih izvršeno 30.12.2009. godine (tužilac je ocenjen opštom ocenom 2), donošenje Programa rešavanja viška zaposlenih od 26.02.2010. godine (kojim je, između ostalog, utvrđeno da je 85 zaposlenih višak od ukupno 361 zaposlenog na neodređeno vreme), kao i donošenje Pravilnika o izmeni i dopuni Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sitematizaciji radnih mesta od 23.02.2010. godine (kojim je smanjen broj zaposlenih na radnom mestu tužioca za 2 izvršioca). Stupanjem na snagu Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji i donošenjem Odluke o maksimalnom broju zaposlenih u organima državne uprave i javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje, tužena je donela Pravilnik o izmeni i dopuni Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sitematizaciji radnih mesta od 31.03.2011. godine, kojim je sistematizovano 174 radna mesta sa 303 izvršioca, odnosno povećan je broj radnih mesta i izvršilaca u pojedinim centrima, pa između ostalog i u Centru za stečaj, Centru za privatizaciju i Centru za kontrolu zastupnika kapitala.

Pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu donetom u ovom sporu usvojen je tužbeni zahtev i poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 27.06.2011. godine sa izmenama od 01.08.2011. godine. Odlučujući o tužbenom zahtevu za vraćanje tužioca na rad na odgovarajuće radno mesto prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je tužena pravni sledbenik Agencije za privatizaciju koji je otkazao ugovor o radu tužiocu, pa kako odluka o zahtevu tužioca za vraćanje na rad zavisi od osnovanosti zahteva za poništaj osporenog rešenja kojim je tužiocu prestao radni odnos, to je prvostepeni sud primenom odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu usvojio i zahtev tužioca za vraćanje na rad.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kojim je tužialc tražio da se obaveže tužena Agencija za privatizaciju, čiji je pravni sledbenik Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije, da tužioca vrati na rad, sa obrazloženjem da tužena nije pasivno legitimisana da tužioca vrati na rad, jer ista nije univezalni sukcesor Agencije za privatizaciju.

Međutim, ovakav zaključak drugostepenog suda se ne može prihvatiti, jer je zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09 – važio u trenutku donošenja osporenog rešenja), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbama čl. 153-160. Zakona o radu regulisan je način rešavanja viška zaposlenih. Prema članu 155. stav 1. tačka 5. istog zakona, propisano je da program naročito sadrži i mere za zapošljavanje: premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, nepuno radno vreme ali ne kraće od polovine punog radnog vremena i druge mere.

Agencija za privatizaciju je osnovana 2001. godine, u skladu sa tada važećim Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01...52/14). Donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika („Službeni glasnik RS“, broj 89/2015), Agencija za licenciranje stečajnih upravnika preuzela je od Agencije za privatizaciju zaposlene, prava, obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu, za obavljanje poslova utvrđenih ovim zakonom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 112/15), propisan je prestanak rada Agencije za privatizacije od 01.02.2016. godine. Danom početka primene ovog zakona ministarstvo nadležno za poslove privrede preuzelo je od Agencije za privatizaciju prava i obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu, koji su u funkciji obavljanja poslova utvrđenih ovim zakonom, kao i zaposlene raspoređene na poslovima privatizacije, tržišta kapitala i kontrole izvršenja ugovornih obaveza. Iz navedenog proizlazi da nakon prestanka sa radom Agencije za privatizaciju 01.02.2016.godine, saglasno odredbi člana 31. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije smatra se pravnim sledbenikom Agencije za privatizaciju.

U konkretnom slučaju tužilac je bio zaposlen u Agenciji za privatizaciju, a ugovor o radu mu je otkazan u situaciji kada je tužena Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 31.03.2011. godine povećala broj radnih mesta izvršilaca u pojedinim centrima između ostalih u Centru za stečaj, centru za privatizaciju i Centru za kontrolu zastupnika kapitala. Tužiocu kome je povređeno pravo na primenu mera zapošljavanja koju je tužena kao poslodavac bila dužna da u postupku utvrđivanja viška zaposlenih primeni, što nije učinila. Rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu je pravnosnažno poništeno u ovoj parnici kao nezakonito. Pravna posledica nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu, na osnovu člana 191. Zakona o radu, je vraćanje tužioca na rad. Zbog toga je tužena, pravni sledbenik Agencije za privatizaciju na osnovu člana 31. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, u obavezi da izvrši reintegraciju tužioca, odnosno da ga vrati na rad na odgovorajuće radno mesto, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud. Reintegracija zaposlenog je pravna posledica nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu. U konkretnom slučaju se radi o radnom sporu, a ne o sporu iz privatizacije i nije od uticaja činjenica na kojim je poslovima tužilac radio i da li je tužena pasivno legitimisana za vraćanje tužioca na rad, pa je tužena pasivno legitimisana i u obavezi je da izvrši reintegraciju tužioca.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je na osnovu odredbe člana 153. i 154. ZPP, a tužiocu su priznati troškovi za sastav revizije po AT u iznosu od 99.000,00 dinara, a prema AT i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP jer troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za vođenje ovog postupka, i dolučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća- sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković