Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

U ovom sporu pravnosnažno je usvojen tužbeni zahtev za isključenje tuženog iz privrednog društva čime mu je prestalo svojstvo člana društva. Prema stanovištu nižestepenih sudova tuženi je, kao zakonski zastupnik privrednog društva, tj. lice koje ima posebnu dužnost prema društvu, davanjem ovlašćenja advokatu da preduzme radnju povlačenja žalbe u ime društva u postupku P 276/17 koji se vodio pred Privrednim sudom u Nišu, preduzeo radnju koja po svom karakteru predstavlja radnju u kojoj postoji lični interes, a za koju nije pribavio odobrenje prema odredbi člana 65. i 66. Zakona o privrednim društvima, pri čemu je povredio i dužnost izbegavanja sukoba interesa propisanu odredbom člana 69. istog zakona. Dalje, u postupku pred Privrednim sudom u Nišu P 306/22 po tužbi privrednog društva protiv imenovanog tuženog radi iseljenja i predaje nepokretnosti isti je predmetni postupak okončao povlačenjem tužbe, jer je tuženi istovremeno i zakonski zastupnik tog privrednog društva. Tuženi, nakon što je stekao ovo svojstvo, davanjem ovlašćenja advokatu da preduzme radnju povlačenja tužbe u ime društva, svojim radnjama nije izvršio posebne dužnosti prema društvu propisane zakonom, jer je u tom postupku došlo do direktnog sukoba ličnog interesa tuženog i društva. Naime, tuženi je, prema zaključku nižestepenih sudova, postupio suprotno odredbi čl. 214. Zakona o privrednim društvima, jer je postojala njegova obaveza da isključi svoje pravo glasa kada se odlučuje o pitanjima u kojima postoji lični interes. Postupio je i suprotno odredbi člana 222. ZPD, jer navedena odredba propisuje da direktor ne može izdati punomoćje za zastupanje niti zastupati društvo u sporu u kome je suprotna strana on ili sa njim povezano lice. Povlačenjem tužbe u navedenom postupku tuženi je prema društvu prouzrokovao štetu koja se ogleda u nemogućnosti korišćenja nepokretnosti čija je predaja tužbom tražena, te eventualnoj koristi koju bi društvo ostvarivalo njenim korišćenjem u slučaju uspeha u sporu.

Revizija izjavljena po osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku može se izjaviti isključivo zbog pogrešne primene materijalnog prava koja je takve prirode da iziskuje novo tumačenje prava, razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse ukoliko je sudska praksa o predmetnom pravnom pitanju neujednačena. Suštinski, revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja, što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj. Ukazivanje na relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka, a posebno odredbe koje su učinjene pred prvostepenim sudom u smislu označenja vrednosti predmeta spora, takođe, nije relevantno, s obzirom na to da se posebna revizija ne može izjaviti iz razloga relativno bitnih povreda parničnog postupka kako učinjenih pred prvostepenim, tako ni pred drugostepenim sudom. Posebna revizija služi kao izuzetno i krajnje pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revident ne navodi nijednu sudsku odluku koja bi se zasnivala na istoj ili sličnoj činjeničnopravnoj situaciji u prilog neujednačenosti sudske prakse, pa nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse. Ne postoji potreba ni za razmatranjem pitanja od opšteg interesa, pitanja u intersu ravnopravnosti građana, niti za novim tumačenjem prava.

Kako se revizijom tuženog ne ukazuje na pravno relevantne razloge za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, niti su ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku da bi se dozvolilo odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 10/23 – dr. zakon) i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 17.03.2023. godine. Vrednost predmeta spora revizijom pobijanog dela iznosi 10.000,00 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, ako ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Stavom 3. istog člana propisano je da se kao sporovi male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo, ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 33. stav 2).

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP je propisano da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud nalazi da izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Đurica,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković