Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11... 10/23), za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, jer nije potrebno razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse i novo tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu St 56/2010, za priznato a delimično neisplaćeno stečajno potraživanje utvrđeno rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St 4/2002 od 26.02.2013. godine. O pravu tužilje sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim pravnim osnovom kao u ovoj pravnoj stvari, kao i sa Zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine da Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koje su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U konkretnom slučaju, obračun zakonske zatezne kamate izvršen je po odlucu Ustavnog suda RS I Uz 82/09 nakon čega je utvrđeno nenaplaćeno potraživanje tužilje. Ukazivanje u reviziji na drugačije odluke Apelacionog suda, ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer odluka o osnovanost zahteva u ovoj vrsti sporova zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija nedozvoljena.

Članom 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena, jer je tako propisano članom 479. stav 6. istog zakona.

Tužba radi naknade imovinske štete podneta 02.03.2022. godine. Vrednost predmeta spora je 116,69 dinara.

Pobijanom drugostepenom presudom odlučeno je u sporu male vrednosti, jer vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, iz čega sledi da revizija nije dozvoljena, na osnovu člana 479. stav 6. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je, primenom člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković