Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1495/24 od 06.06.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu i u delu odluke o troškovima postupka. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – dr.zakon), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da bi se prihvatilo odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom ako Vrhovni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pobijanom pravnosnažnom presudom odlučeno je o pravu tužilja na naknadu nematerijalne štete i visini traženih novčanih naknada za pretrpljeni strah, fizičke bolove i duševne bolove zbog naruženosti, a koja šteta je posledica ujeda psa za koga je utvrđeno da je tužilac njegov vlasnik, te je isti obavezan na naknadu štete po osnovu odgovornosti za štetu od opasne stvari, primenom članova 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Revident se nije pozvao na suprotne odluke sudova kojima bi dokazao navode da postoji neujednačena sudska praksa u pogledu primene materijalnog prava o odgovornosti imaoca opasne stvari. Navodima revizije se osporava ocena dokaza i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja da je tužilac vlasnik psa koji je naneo povrede tužiljama, što ne može biti razlog za izjavljivanje posebne revizije.

Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP za izuzetnu dozvoljenost revizije, pa je u skladu s tim odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade nematerijalne štete u ovoj pravnoj stvari podneta je 07.10.2022. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog usvajajućeg dela za tužilju AA je 120.000,00 dinara, a za maloletnu tužilju BB 130.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje tužilja koje očigledno ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu navedenog, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković