U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu K 119/16 od 11.07.2018. godine, koja je postala pravnosnažna 12.04.2019. godine, tuženi AA i BB oglašeni su krivim što su u vremenskom periodu 20.11.2007. - 09.12.2011. godine u Zemunu, u Ul. ..., u sedištu oštećenog Preduzeća „Inkop“ d.o.o. Zemun, kao zaposleni u Preduzeću „VN trans“ d.o.o. i okr. VV, kao zaposleni u Preduzeću „Inkop” d.o.o. Zemun, po prethodnom dogovoru, u nameri da GG, direktoru Preduzeća „VN trans“ d.o.o. Beograd, pribave protivpravnu imovinsku korist u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara lažnim prikazivanjem da je njegovom preduzeću isporučeno gorivo u skladu sa fakturisanom količinom, doveli u zabludu i održavali u zabludi oštećenog DD, vlasnika i direktora Preduzeća „Inkop“ d.o.o. Zemun, navodeći ga time da izvrši isplatu za fakturisano gorivo koje je trebalo da bude dostavljeno u količini koja je naznačena u fakturama za prevoz goriva, iako mu fakturisana količina nije isporučena, pri čemu su bili svesni svog dela, kao i njegove zakonske zabranjenosti i ujedno hteli njegovo izvršenje na taj način što je oštećeni DD, kao vlasnik i direktor oštećenog Preduzeća „Inkop“ d.o.o. Zemun u navedenom periodu poručio ukupno 552.646 litara evro dizela, na osnovu koje porudžbine je oštećenom preduzeću fakturisan iznos od 60.230.517,00 dinara i koji iznos je oštećeno preduzeće platilo Preduzeću „VN trans“ d.o.o, međutim, navedena količina goriva nije isporučena oštećenom preduzeću u navedenoj količini, zato što su kamioni u vlasništvu Preduzeća „VN trans“ d.o.o. i to vozilo MAN ... FND, reg. oznake ..., broja šasije ... i vozilo marke „...“ ... ..., broj šasije ... bili snabdeveni uređajem za merenje istakanja goriva (u litrima), koji su bili modifikovani ugradnjom dodatne porubnice, ventila i creva posle merača, čime je omogućeno da se prilikom istakanja goriva jedan deo goriva ukupne količine koja je prošla kroz merač vrati u cisternu, sa čime je osumnjičeni GG upoznao svoje radnike AA i BB i objasnio im princip korišćenja uređaja, što su osumnjičeni AA i BB u više navrata dovozili cisterne u sedište oštećenog preduzeća, gde su se nalazili rezervoari za skladištenje goriva, gde ih je čekao osumnjičeni VV, koji je u oštećenom preduzeću radio na prijemu goriva, te su nakon istakanja količine od 552.646 litara goriva u jedan kamion cisternu vratili ukupno 113.797 litara goriva, a u drugi kamion cisternu vratili ukupno 95.910 litara goriva, koje je okrivljeni GG zatim prisvajao i prodavao prijateljima, čime su GG pribavili protivpravnu imovinsku korist od 12.563.974,00 dinara, a osumnjičeni VV, iako je znao da je isporučena manja količina goriva, potpisivao otpremnice u kojima je naznačena navodno isporučena količina goriva, a ne stvarno isporučena količina goriva, kojom prilikom su imali sposobnost da shvate značaj svog dela i upravljaju svojim postupcima, čime su kao saizvršioci izvršili jedno produženo krivično delo prevara iz čl. 208. stav 4. u vezi stava 1, u vezi čl. 61. i 33. KZ, pa su okr. AA i BB osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po 7 meseci, a oštećeno Preduzeće „Inkop“ d.o.o. Zemun, upućeno na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva na osnovu čl. 258. stav 4. KZ.

Kod ovakvog činjeničnog utvrđenja, prema zaključku prvostepenog suda, svi saučesnici su protivpravno postupili u nameri da protivpravnu imovinsku korist pribave za GG, pri čemu protivpravna imovinska korist koja je proistekla iz predmetnog krivičnog dela nije pribavljena od strane tuženih, već isključivo za račun i korist imovine svedoka GG, zbog čega za vraćanje imovine tužioca u stanje koje je prethodilo izvršenju krivičnog dela kao štetne radnje, može biti odgovorno isključivo ono lice u čijem je interesu i za čiji račun je krivično delo izvršeno, odnosno ono lice u čiju imovinu je ušla protivpravna imovinska korist pribavljena krivičnim delom. U prilog navedenom, prvostepeni sud ukazuje da je zakonski zastupnik tužioca na ime obeštećenja tužioca od strane svedoka GG „na ruke“ primio 36.000 evra. Sa druge strane, svedok VV je na ime naknade štete tužiocu „na ruke“ isplatio 8.000 evra zakonskom zastupniku tužioca. Iz navedenog razloga prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud nije prihvatio izraženo stanovište prvostepenog suda. Prema zaključku drugostepenog suda, budući da je opisom radnji krivičnog dela prevara, za koje su oba tužena pravosnažno osuđena, jasno opredeljeno da je usled navedenih radnji nastupila šteta imovini tužioca u visini koja je mnogo viša od iznosa koji se tužbom traži (a kao posledica okolnosti da je tužilac delimično namiren od strane ostala dva saokrivljena lica), to je bez značaja činjenica za čiju imovinu je ova protivpravna imovinska korist pribavljena. Drugostepeni sud je ukazao na to da se u konkretnom slučaju ne radi o sticanju bez osnova, u kom slučaju bi bilo od značaja da li je došlo do prelaska imovine tužioca u imovinu drugog lica, već se u pogledu posledica štetnih radnji tuženih primenjuje odredba čl. 154 ZOO. Solidarnost obaveze saokrivljenih od značaja je, prema stanovištu drugostepenog suda, pretežno za međusobne regresne zahteve shodno stepenu krivice i ne utiče na pravo tužioca da se naplati i od ovde tuženih u preostalom delu neisplaćene štete. Iz navedenih razloga je drugostepeni sud primenom odredbe čl. 154, kao i čl. 170. stav 1. i 2. ZOO preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, kako je opisano u stavu prvom obrazloženja.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je pravilna.

Vrhovni sud ukazuje da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 170. stav 1. i 2. ZOO. Navedene odredbe odnose se na odgovornost preduzeća za štetu koju pričini njen zaposleni trećem licu, kao i pravo oštećenog da potražuje štetu i od zaposlenog neposredno ukoliko je isto prouzrokovalo štetu namerno. U konkretnom slučaju se radi o primeni opštih odredbi koje regulišu pitanje naknade prouzrokovane štete i odgovornost po osnovu krivice. Međutim, pogrešno pozivanje drugostepenog suda na odredbe čl. 170. stav 1. i 2. ZOO nije od uticaja za donošenje drugačije odluke u postupku po reviziji.

Pravilno drugostepeni sud ukazuje na to da se ne radi o primeni instituta sticanja bez osnova, te nije od uticaja činjenica, na koju revident ukazuje, da je protivpravnu imovinsku korist prisvojilo treće lice, odnosno GG, direktor „VN trans“ d.o.o. Beograd.

U konkretnom slučaju, kako drugostepeni sud pravilno ukazuje, tužilac potražuje naknadu štete u vidu umanjenja imovine, koja je pričinjena izvršenjem produženog krivičnog dela prevara iz čl. 208 st. 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, koje delo su tuženi izvršili i za koje su pravnosnažno osuđeni. Tužilac je upućen na parnicu radi ostvarenja imovinskopravnog zahteva.

Saglasno članovima 154. stav 1. i čl. 155. ZOO ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, pri čemu šteta, između ostalog, predstavlja umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Prema odredbi člana 158. ZOO krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom, dok prema članu 206. istog zakona za štetu koju je više lica prouzrokovalo zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno. Tuženi su izvršenjem produženog krivičnog dela prevare, na način kako je napred opisano, prouzrokovali štetu oštećenom tužiocu u vidu njenog umanjenja pa tužilac, u smislu odredbi čl. 185. stav 2. i 206. ZOO, kao oštećeno lice, ima pravo da zahteva naknadu preostalog iznosa štete od ovde tuženih. U konkretnom slučaju, materijalnopravni odnos između tužioca i tuženih zasnovan je na prouzrokovanju štete, te je bez uticaja koje lice je konačno pribavilo protivpravnu imovinsku korist. Sa tim u vezi, pravilno drugostepeni sud ukazuje na to da solidarni dužnik, koji isplati više nego što iznosi njegov udeo u šteti, može tražiti od svakog od ostalih dužnika da mu naknadi ono što je platio za njega (član 208. ZOO), ali stepen njihove krivice nije od uticaja prilikom odlučivanja o naknadi štete u ovom postupku.

Imajući u vidu sve navedeno, pravilna je odluka drugostepenog suda kojom je preinačena prvostepena presuda i tužiocu dosuđen preostali iznos od 7.256.016,80 dinara na ime naknade štete sa zakonskom zateznom kamatom od 31.01.2013. godine, kao dana kada je utvrđena visina štete na osnovu nalaza i mišljenja Gradskog zavoda za veštačenje.

Prema ishodu spora, pravilno je odlučeno i o troškovima postupka, primenom člana 165. stav 1. ZPP.

Iz napred navedenih razloga, revizija tuženih je neosnovana, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković