Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž4 105/24 od 18.09.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P4 248/22 od 12.10.2023. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ne predstavlja razlog zbog koga se ovaj pravni lek može izjaviti na osnovu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zakonski naslednik pok. oca VV koji je preminuo ..2007. godine, a koji je na tužilju preneo imovinska prava na svojim autorskim delima ugovorom o doživotnom izdržavanju od 01.11.2006. godine. Tužiljin otac je bio pesnik, prevodilac, pokretač i urednik više književnih časopisa, objavio je i više zbirki pesama kao što su „Poprskan znojem kazaljki“ 1969. godine, „Atlantida“ 1972. godine, „Karantin“ 1997/1998, priredio je i antologiju pesama stranih autora „Moderno svetsko pesništvo“ (objavljena 1983. godine). Drugotuženi je povodom desetetogodišnjice smrti pokojnog VV pokrenuo inicijativu da se na platou koji nosi ime VV, na zgradi likovne galerije „Stara Kapetanija“ postavi spomen ploča. Autor idejnog rešenja je trećetuženi, koji je bio prijatelj pok. VV i koji je ovu spomen ploču radio na poziv drugotuženog udruženja bez naknade. Trećetuženi i članovi udruženja su znali da je pok. VV često govorio: „Zemun je svet“ i to bio njegov usmeni stih koji nije preneo u svoju poeziju. Bio je prepoznatljiv kao građanin Zemuna i vezan za Zemun. Svaka pesma u okviru zbirke „Karantin“ sastoji se od dve ili više strofa i u svakoj pesmi i ispred poslednje strofe se pojavljuje stih „A VV kaže“. Skupština prvotuženog Grada Beograda je svojom odlukom prihvatila inicijativu drugotuženog za postavljanje spomen ploče po predloženom idejnom rešenju trećetuženog, s tim što je odlučeno da troškovi izrade i postavljanja finansira inicijator. Zavod za zaštitu spomenika kulture je dao saglasnost za postavljanje ploče na bočnoj fasadi zgrade „Stara Kapetanija“. Spomen ploča je polukružnog oblika dimenzija 90 h 60 cm i na njoj je izvajan lik VV u srednjem delu, časovnik sa leve i pero sa desne strane, sa oznakom godine rođenja i godine smrti. U donjem delu je štampanim ćiriličnim slovima stavljen natpis „Plato pesnika VV“, a po obodu polukruga natpis „VV kaže Zemun je svet“. Od tužilje nije tražena saglasnost za postavljanje spomen obeležja i nije učestvovala u izboru idejnog rešenja.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da izradom spomen ploče u znak sećanja na pokojnog pesnika nije došlo do povrede i narušavanja integriteta njegovog dela, pa ni zbirke „Karantin“ i pesama u toj zbirci. Tako urađena spomen ploča ne predstavlja preradu ili izmenu nekog dela pokojnog pesnika, jer na spomen ploči nije citirana ni jedna konkretna pesma, već samo stih sadržan u svakoj pesmi zbirke „Karantin“ „A VV kaže“ koji sam za sebe ne predstavlja misaonu celinu, već je stih po kome je prepoznatljiv i po zamisli vajara podseća na pokojnog VV. Zbog toga korišćenje navedenog stiha „A VV kaže“ predstavlja dopuštenu upotrebu kratkog odlomka autorskog dela (citiranje) radi interpretacije u vajarsko delo, pa je ovakvo korišćenje odlomaka autorskog dela u skladu sa članom 49. Zakonom o autorskim i srodnim pravima.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu nalazeći da stih „A VV kaže“ koji se pojavljuje u više pesama pok. VV je u zbirci „Karantin“ po kome je prepoznatljiva njegova poezija nije izmenjen, niti je napisom „Zemun je svet“ došlo do izmene poetskog dela pok. VV, već je bio samo motiv za izradu vajarskog dela – spomen ploče u znak sećanju na pesnika VV, čime nije izmenjen ili uzgrožen integritet neke od pesama VV. Takvom izradom spomen ploče nije došlo do povrede i narušavanja integriteta dela pokojnog pesnika, ni zbrike „Karantin“ i pesama u toj zbirci, jer tako urađena spomen ploča ne predstavlja preradu ili izmenu nekog dela pokojnog pesnika, imajući u vidu da na spomen ploči nije citirana nijedna njegova konkretna pesma, već samo stih sadržan u svakoj pesmi zbirke „Karantin“ „A VV kaže“ koji sam za sebe ne predstavlja misaonu celinu, već je to stih koji je bio prepoznatljiv i po zamisli vajara podseća na pokojnog VV.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Članom 2. stav 1. Zakona o autorskim i srodnim pravima, („Službeni glasnik RS“, br. 104/2009, 99/11,119/12, 29/2016- Odluka US i 66/19) propisano je da je autorsko delo originalna duhovna tvorevina autora izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine, dok je stavom 2. tačka 1. propisano da se autorskim delom naročito smatraju pisana dela, između ostalog knjige, brošure, članci i dr. Odredbom člana 49. istog Zakona propisano je da je dozvoljeno bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje, kao i drugi oblici javnog saopštavanja kratkih odlomaka autorskog dela (pravo citiranja), odnosno pojedinačnih kratkih autorskih dela, pod sledećim uslovima: da je delo objavljeno; da se pomenuti delovi, odnosno kratka dela, bez izmena, integrišu u drugo delo ako je to neophodno radi ilustracije, potvrde ili reference, uz jasnu naznaku da je reč o citatu i u skladu sa dobrim običajima i da se na pogodnom mestu navede ko je autor citiranog dela, koji je naslov citiranog dela, kada je i gde je citirano delo objavljeno, odnosno izdato, ukoliko su ti podaci poznati.

Po nalaženju Vrhovnog suda, nije došlo do povrede integriteta bilo koje pesme iz zbirke „Karantin“ pokojnog pesnika VV već korišćenje navedenog stiha „A VV kaže“ predstavlja dopuštenu upotrebu kratkog odlomka autorskog dela (citiranje radi integracije u vajarsko delo), pa u skladu sa napred citiranom zakonskom odredbom nije bila potrebna saglasnost tužilje, na koju je njen otac, pok. pesnik VV preneo imovinska prava na svojim autorskim delima. Karakterističan stih pesme iz zbirke „Karantin“-„A VV kaže“ sam za sebe ne predstavlja misaonu celinu, integrisan je u vajarsko autorsko delo, koje je rađeno sa ciljem da predstavlja uspomenu na pesnika, njegov život i delo i da označi trg koji je po njemu dobio ime. Svaka pesma iz zbirke „Karantin“ (izdanje 2017. godine) sastoji se od dve ili više strofa i u svakoj se ispred poslednje strofe pojavljuje stih „A VV kaže“, kao zasebna ritmička, ali ne i misaona celina i tek sa strofom od dva stiha ispod njega, ili sa poslednjim odvojenim stihom, čini misaonu celinu. Nigde iza stiha „A VV kaže“ nema reči „Zemun“ i „svet“, ali se naslovi mnogih njegovih dela odnose na Zemun, reč „Zemun“ se pominje u pesmi „Pismo Rabina Alkalija“, a reč „zemunci“ u pesmi „Letnja pozornica“. Natpis na spomen ploči „A VV kaže: Zemun je svet“ je idejno rešenje vajara- trećetuženog koje je nastalo sa željom da se sačuva uspomena na život i delo pok. pesnika.

Nisu osnovani navodi u reviziji da su tuženi povredili autorsko delo i narušili integritet autorskog dela jer je delo saopšteno u izmenjenoj i nepotpunoj formi, ne poštujući eventualna zakonom propisana dozvoljena ograničenja, bez odobrenja tužilje i bez plaćanja naknade. Po nalaženju Vrhovnog suda, karakterističan stih iz pesama zbirke „Karantin“ sam za sebe ne predstavlja misaonu celinu i predstavlja dopuštenu upotrebu kratkog odlomka radi integracije u vajarsko delo, na osnovu člana 49. Zakona o autorskim i srodnim pravima. U iskazanom natpisu „Zemun je svet“ koji ne pripada književnom delu pesnika VV, već je dodat uz karakterističan stih iz pesama zbirke „Karantin“ - „A VV kaže“ predstavlja dopušenu upotrebu kratkog odlomka radi integracije u skulpturalno delo, suprotno navodima u reviziji.

Pozivanje tužilje u reviziji na nalaz i mišljenje veštaka „Srpskog književnog društva“ iz Beograda nije osnovano, bez obzira što je prvostepeni sud rešenjem odredio veštačenje na okolnost da li je radnjama tuženih povređeno autorsko pravo pok. VV, s obzirom da je zadatak veštačenja postavljen kao pravno pitanje, s tim što udruženje „Srpsko književno društvo“ nije udruženje čija je delatnost obavljanje sudskog veštačenja, a veštačenje koje je to udruženje poverilo književniku GG se ne može prihvatiti s obzirom na njegovu funkciju urednika i prerađivača izdanja u čijem sastavu je i zbirka pesama „Karantin“, na koju se odnosi tužbeni zahtev, posebno imajući u vidu da zadatak veštačenja - da li je povređeno autorsko pravo pok. VV, ne predstavlja činjenično, već pravno pitanje o kome je sud odlučio.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta na osnovu odredbe člana 153, 154. i 163. ZPP, a tuženima su dosuđeni potrebni troškovi za vođenje ove parnice detaljno obrazloženi u nižestepenim presudama, a na osnovu AT i TT.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković