Prev 574/2024 3.1.2.3.2

Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 574/2024
05.06.2025. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca „SIMCOM“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Borivoj S. Pajović, advokat u ..., protiv tuženog Agroindustrijsko komercijalna banka AIK BANKA AD Beograd, čiji je punomoćnik Katarina Milosavljević, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i naknade štete, vrednost spora 2.016.880,00 dinara i 2.949.962,84 Eur, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 8686/22 od 21.12.2022. godine, u sednici veća održanoj 05.06.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 8686/22 od 21.12.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 11664/2021 od 30.08.2022. godine, stavom I izreke odbačena je tužba u delu za tužbeni zahtev da se prema tužiocu utvrdi da tuženi nije imao pravo da po Ugovoru o kreditu br. ...-...-...-... od 04.03.2002. godine obračuna i naplati nikakve iznose na ime naknade za bankarske usluge, jer u istom nisu iskazani jasni i nedvosmisleni podaci o troškovima kredita. Stavom II izreke, odbačena je tužba za tužbeni zahtev da se utvrdi pravo tužioca da pozove tuženog da mu vrati sve naplaćene iznose na ime naknada po Ugovoru o kreditu br. ...- ...-...-... od 04.03.2002. godine počevši od dana naplate istih, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom do dana isplate istih. Stavom III izreke, odbačena je tužba za tužbeni zahtev da se utvrdi da je tuženi dana 02.03.2003. godine stupio u dužničku docnju prema tužiocu kada je obračunao i naplatio zadnju ratu na ime kredita po Ugovoru br. ...-...-...-... od 04.03.2002. godine, a pri tom nije uračunao neosnovano naplaćene iznose na ime naknade po istom, na koje ga je tužilac pozvao da mu se vrate. Stavom IV izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se prema tužiocu utvrdi da je član 5. Ugovora o kreditu br. ...-...-...-... od 03.07.2003. godine ništav, jer nisu iskazani jasni i nedvosmisleni podaci o troškovima kredita. Stavom V izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu vrati iznos od 2.880,00 dinara, naplaćen na ime ništave odredbe iz člana 5. Ugovora o kreditu br. ...-...-..-... od 03.07.2003. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počevši od 04.07.2003. godine do konačne isplate. Stavom VI izreke, odbačena je tužba za tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac po Ugovoru o kreditu br. ...-...-...-... od 03.07.2003. godine imao ugovoreno pravo na mogućnost produženja roka korišćenja kredita o kome odlučuje Kreditni odbor tuženog, shodno članu 14. Ugovora o opštim aktima tuženog. Stavom VII izreke, odbačena je tužba za tužbeni zahtev da se utvrdi da je obaveza tuženog da ispita osporavanje tužioca prilikom obračuna plaćanja kredita po Ugovoru od 03.07.2003. godine u vezi dugovanja na koju je ukazao tužilac u odnosu na njegova potraživanja po Ugovoru od 04.03.2002. godine na ime naplaćenih iznosa po ništavim odredbama na ime naknada, na koje prethodno tužilac pozvao tuženog da mu se vrate i u zavisnosti od toga izvrši potrebna usaglašavanja. Stavom VIII odbačen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi krivica tuženog za nastalu štetu tužiocu. Stavom IX izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime obične štete isplati iznos od 2.014.000,00 dinara, kao deo njegove investicije uložen za realizaciju programa Inteziviranje izvozno usmerene proizvodnje umetično oblikovanih predmeta u preduzeću „Simcom“ počevši od 10.12.2002. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate. Stavom X izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime obične štete isplati iznos od 900,00 Eur, date za učešće na sajmu ... u Solunu sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka na valutu Euro počev od 03.02.2003. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne Banke Srbije, na dan isplate. Stavom XI izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime obične štete isplati iznos od 1.209.84,00 Eur, date za učešće na sajmu ... u Solunu sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 27.03.2003. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne Banke Srbije, na dan isplate. Stavom XII odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime obične štete isplati iznos od 1.658.00,00 Eur, date adv. kancelarije ... za usluge otvaranja filijale u Solunu, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka na valutu Eur, počev od 02.04.2003. goidne pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, na dan isplate. Stavom XIII izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime obične štete isplati iznos od 1.000,00 Eur, date adv. kancelariji ... za usluge rada filijale u Solunu, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka na valutu Eur, počev od 08.05.2003. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne Banke Srbije. Stavom XIV izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime obične štete isplati iznos od 4.000,00 Eur, date za troškove otvaranja i rada filijale u Solunu, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka na valutu Eur, počev od 06.02.2003. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, na dan isplate. Stavom XV izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime obične štete isplati iznos od 4.000,00 Eur, date za troškove otvaranja i rada filijale u Solunu, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka na valutu Eur, počev od 06.03.2003. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XVI izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime obične štete isplati iznos od 2.000,00 Eur, date za troškove otvaranja i rada filijale u Solunu, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka na valutu Eur, počev od 04.04.2003. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. goidne sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XVII izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime obične štete isplati iznos od 5.500,00 Eur, date za troškove otvaranja i rada filijale u Solunu, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka na valutu Eur, počev od 04.07.2003. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. goidne sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XVIII izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime obične štete isplati iznos od 1.555,50 Eur, kao vrednost izvezenih proizvoda „Simcom“ d.o.o. Beograd dana 10.03.2003. godine, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 10.03.2003. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XIX izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime obične štete isplati iznos od 1.300,50 Eur, kao vrednost izvezenih proizvoda „Simcom“ d.o.o. Beograd dana 08.07.2003. godine, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 08.07.2003. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom HH izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime štete zbog sprečavanja povećanja imovine za 2003. godinu isplati tužiocu iznos od 43.074,00 eura kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 01.01.2004. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XXI izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime štete zbog sprečavanja povećanja imovine za 2004. godinu isplati tužiocu iznos od 308.664,00 Eur, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 01.01.2005. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XXII izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime štete zbog sprečavanja povećanja imovine za 2005. godinu isplati tužiocu iznos od 305.043,00 Eur, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 01.01.2006. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XXIII izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime štete zbog sprečavanja povećanja imovine za 2006. godinu isplati tužiocu iznos od 306.025,00 Eur, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 01.01.2007. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XXIV izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime štete zbog sprečavanja povećanja imovine za 2007. godinu isplati tužiocu iznos od 307.099,00 Eur, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 01.01.2007. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XXV izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime štete zbog sprečavanja povećanja imovine za 2008. godinu isplati tužiocu iznos od 308.272,00 Eur, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 01.01.2007. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Staavom XXVI izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime štete zbog sprečavanja povećanja imovine za 2009. godinu isplati tužiocu iznos od 309.554,00 Eur, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 01.01.2010. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XXVII izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime štete zbog sprečavanja povećanja imovine za 2010. godinu isplati tužiocu iznos od 309.554,00 Eur, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 01.01.2011. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XXVIII izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime štete zbog sprečavanja povećanja imovine za 2011. godinu isplati tužiocu iznos od 309.554,00 Eur, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 01.01.2011. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XXIX izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime štete zbog sprečavanja povećanja imovine za period od 01.01.2012. godine pa do 25.10.2012. godine isplati tužiocu iznos od 270.000,00 Eur, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 26.10.2012. godine pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XXX izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime štete zbog narušavanja poslovnog ugleda, kreditne sposobnosti i izazivanje stečaja isplati tužiocu iznos od 150.000,00 Eur, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska Centralna Banka na valutu Eur, počev od 21.03.2005. godine kao dana podnošenja tužbe, pa do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, na dan isplate. Stavom XXXI obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 907.980,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 8686/22 od 21.12.2022. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju pobijajući istu u celosti iz svih zakonskih razloga sa predlogom da Vrhovni sud ukine nižestepene odluke i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/2004 i 111/2009), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, tužilac i pravni prethodnik tuženog, JU BANKA AD Beograd su zaključili Ugovor o kreditu od 04.03.2002. godine, Ugovor o avaliranju menice od 11.11.2002. godine i Ugovor o kreditu od 03.07.2003. godine. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 2698/10 od 17.08.2010. godine otvoren je stečajni postupak nad tužiocem koji je obustavljen rešenjem istog suda od 05.10.2012. godine. Presudom Privrednog suda P 4286/14 od 08.07.2015. godine po tužbi tužioca – protivtuženog „Alpha Bank Srbija“ AD i tuženog – protivtužioca „Simcom“ DOO Beograd, u četvrtom stavu izreke dozvoljeno je preinačenje protivtužbe kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac po Ugovoru o kreditu od 04.03.2002. godine imao pravo da obračuna jednokratnu naknadu za bankarske usluge od 0,8 % iznosa odobrenog kredita, u petom stavu izreke odbijen je protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac po istom ugovoru imao pravo da obračuna i naplati naknadu za bankarske usluge u visini od 1 % od iznosa kredita i u šestom stavu odbijen je protivtužbeni zahtev da se utvrdi ništavost člana 5. stav 1. i 2. istog Ugovora, a presudom Privrednog apelacionog suda Pž 8020/15 od 23.02.2017. godine delimično je preinačena navedena presuda u stavu V tako što je utvrđeno da Banka ima pravo da pored kamate obračuna i naplati naknadu za bankarske usluge u visini od 1 % od iznosa kredita jednokratno i u stavu VI tako što je presuđeno da je član 5. stav 1. i 2. Ugovora o kreditu od 04.03.2002. godine ništav u odnosu na ugovorenu visinu naknade. Prvostepeni sud je utvrdio da su Ugovor o kreditu od 04.03.2002. godine zaključili pravni prethodnik tuženog kao Banka i tužilac kao korisnik i da je članom 1. ugovoreno da se tužiocu odobrava kratkoročni kredit u iznosu od 450.000,00 dinara za ostale namene sa obavezom vraćanja od 90 dana od dana puštanja u tečaj. Stranke su zaključile Ugovor o kreditu, 03.07.2003. godine, i to pravni prethodnik tuženog kao Banka i tužilac kao korisnik, pa je članom 1. ugovoreno da se tužiocu odobrava kratkoročni kredit u iznosu od 400.000,00 dinara za ostale namene. Članom 2. je ugovoreno da je rok za puštanje u tečaj do 31.07.2003. godine, a članom 3. da je tužilac obavezan da vrati banci kredit u roku od 60 dana od dana puštanja u tečaj. Članom 5. tužilac je obavezan da na ime troškova obradi puštanje kredita u tečaj, plati banci naknadu u visini od 0,60 % na iznos iskorišćenog kredita uvećanu za porez, jednokratno, unapred, u skladu sa Odlukom o politici naknade za usluge u bankarskom poslovanju banke. Prvostepeni sud je utvrdio da su Ugovor o investicionom kreditu od 25.11.2002. godine zaključili Fond za razvoj Republike Srbije, kao davalac kredita i tužilac, i da je tužiocu kao korisniku kredita Fond odobrio investicioni kredit u iznosu od 4.000.000,00 dinara, iz sredstava Fonda za realizaciju programa za nabavku opreme za proizvodnju umetnički oblikovanih predmeta. Prvostepeni sud utvrđuje da je Odlukom o kreditnim i drugim bankarskim poslovima sa pravnim licima, pravnog prethodnika tuženog od 21.03.2002. godine deo IV odeljak E. 1, propisano da će Banka naplaćivati kredit o roku dospeća, a izuzetno, ukoliko u roku korišćenja i otplate kredita nastanu okolnosti koje ugrožavaju ugovorenu dinamiku otplate kredita, Ugovor o kreditu se može izmeniti i dopuniti Aneksom, o čemu će Banka doneti posebnu odluku, na osnovu zahteva za reprogram, a po potrebi i Program mera koji će korisnik preduzeti za prevazilaženje svojih finansijskih poteškoća. Prvostepeni sud utvrđuje da je u Biznis planu intenziviranja izvozno usmerene proizvodnje umetničko oblikovanih predmeta tužioca 01.06.2002. godine prikazan dalji razvoj mogućnosti firme, da su opredeljeni osnov intenziviranja proizvodnje tehnologije i organizacije rada, materijalna osnova rada, realizacija planirane proizvodnje, finansijska analiza projekta, ocena efektivnosti projekta uz dokumentacione priloge. Dopisom od 01.07.2002. godine Banka je obavestila tuženog da je na njegov zahtev od 10.06.2002. godine kreditni Odbor banke na sednici od 01.07.2002. godine doneo Odluku o produženju roka za vraćanje kredita za ostale namene u iznosu od 450.000,00 dinara, tako da bi ostao u obavezi da 225.000,00 dinara vrati u roku od 90 dana od dana dospeća, tj. do 08.09.2002. godine, a za preostalih 225.000,00 dinara se produžava za 180 dana, odnosno do 07.12.2002. godine, da su svi uslovi sadržani u Nacrtu I Ugovora u prilogu, te da je tužilac obavezan da po osnovu ovog produženja plati banci proviziju 6,26 % od iznosa koji je predmet produženja, odnosno 28.170,00 dinara.

Nižestepeni sudovi zaključuju da tužbu u delu za zahteve navedene u petitumu tužbe pod I do III i od VI do VIII treba odbaciti. O ostalim zahtevima tužbe od IV i V, IX do XXX meritorno je odlučeno odbijanjem tužbenih zahteva.

Vrhovni sud nalazi da je pobijana odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje imajući u vidu da su nedozvoljeni razlozi revidenta kojim pobija utvrđeno činjenično stanje, jer se saglasno odredbi člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema odredbi člana 188. Zakona o parničnom postupku, tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje prava, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave. ( stav 1. ) Ovakva tužba se može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes. (stav 2.)

Navedenu odredbu ne treba tumačiti tako da je uvek dozvoljena tužba u kojoj tužbeni zahtev sadrži reč „utvrđenje“ i reč „pravo“. Nije dozovljena tužba sa zahtevom za utvrđenje bilo kog prava. Pri tome, ispitivanju postojanja pravnog interesa se može pristupiti tek ako je tužba dozvoljena u pogledu tražene pravne zaštite sa aspekta materijalnog prava.

Zahtev za utvrđenje da tuženi nije imao pravo da po ugovoru o kreditu obračuna i naplati nikakve iznose na ime naknade za bankarske usluge, jer u istom nisu iskazani jasni i nedvosmisleni podaci o troškovima kredita nije dozvoljen. Pravna zaštita u navedenim okolnostima ostvaruje se tužbom za utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe o troškovima ili zahtevom za vraćanje naplaćenog, ako su troškovi naplaćeni.

Nedozovljen je i zahtev za utvrđenje prava tužioca da pozove tuženog da mu vrati naplaćene iznose naknada, jer se pravna zaštita ostvaruje zahtevom za ispunjenje obaveze vraćanja. Poziv na vraćanje može biti upućen vansudski, pre pokretanja spora, ali to nije nužno.

Zahtev za utvrđenje prava na mogućnost produženja roka korišćenja kredita samo je formalno, jezički zahtev za utvrđenje prava. Prema traženoj zaštiti je, međutim, nedozvoljen. Produženje ugovora, produženje roka za ispunjenje obaveze iz ugovora je u domenu slobodne volje stranaka. Nijedna od stranaka nema pravo na produženje, već to može ponuditi drugoj strani, pa ako druga strana prihvati ponudu, one sporazumom ugovaraju novi rok, na isti način kako su ga i ugovorom odredile, saglasnošću izjava volja. Sledi da bilo koja stranka, pa ni tužilac ne može imati pravo na produženje i zahtevati utvrđenje takvog prava, da druga strana ne može imati obavezu da produži ugovor, niti da se od nje može zahtevati ispunjenje takve obaveze. Zbog nedozovljenosti tražene zaštite se ne postavlja pitanje pravnog interesa.

Pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da je zahtev za utvrđenje da je tuženi pao u dužničku docnju zahtev za utvrđenje činjenice koja bilo kojim materijalnopravnim propisom nije predviđena kao dozvoljena, pa su pravilno i u tom delu tužbu odbacili. Dolazak dužnika u docnju sa ispunjenjem obaveze daje poveriocu pravo ili da zahteva ispunjenje ili da pod zakonskim uslovima raskine ugovor. Iz istih razloga nije dozvoljena tužba ni u delu zahteva za utvrđenje tuženikove krivice za nastalu štetu, kao ni zahtev za utvrđenje obaveze tuženog da ispita osporavanje tužioca prilikom obračuna plaćanja kredita.

Sledi da su pravilno nižestepeni sudovi u tom delu odbacili tužbu tužioca saglasno članu 188. Zakona o parničnom postupku.

Pravilno je odbijen zahtev da se utvrdi ništavost člana 5. Ugovora o kreditu br. ...-...-...-... od 03.07.2003. godine zato što nisu iskazani jasni i nedvosmisleni podaci o troškovima kredita. Iz navedene odredbe ugovora proizlazi da se tužilac obavezao da na ime troškova obrade i puštanja kredita u tečaj plati banci naknadu u visini od 0,60 % na iznos iskorišćenog kredita, uvećanu za porez, jednokratno unapred, u skladu sa Odlukom o politici naknada pa je obaveza određena u procentualnom iznosu od iskorišćenog kredita. Banka ima pravo na troškove obrade i puštanja kredita u tečaj, a u vreme zaključenja ugovora nije imala obavezu uručenja pismene ponude, pa nema uslova za primenu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Posledično tome, neosnovan je i zahtev za vraćanje stečenog bez osnova.

Pravilno su odbijeni kao neosnovani zahtevi tužbe od IX do XIX kojim je tužilac tražio naknadu iznosa na ime stvarne štete zbog otvaranja filijale u Solunu, usluge advokata za otvaranje navedene filijale, za učešće na sajmu i na ime vrednosti izvezenih proizvoda, kao i zahtevi tužbe od XX do XXX na ime izmakle dobiti za period od 2003 godine do 2012. godine.

Prema članu 155. ZOO šteta je umanjenje nečije imovine ( obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja ( izmakla korist). Prouzrokovanje štete ima za posledicu odgovornost za štetu pod uslovima i na način propisan zakonom. Za nastanak obligacionog odnosa iz koga za jednu stranu proizlazi obaveza da naknadi prouzrokovanu štetu, a za drugu pravo da dobije naknadu potrebno je postojanje štetnika i oštećenika između kojih taj odnos nastaje; da je šteta nastala nedopušteno ( protivpravnom radnjom) ili propuštanjem drugog lica; da se ta radnja i nastala šteta mogu pripisati u krivicu drugog lica i da postoji uzročna veza između radnje i štete. Uzročna veza predstavlja takav odnos između štetne radnje i štete kod koga se štetna radnja javlja kao uzrok, a šteta kao posledica te radnje. U pogledu izmakle koristi, treba imati u vidu da se radi o koristi koja bi se po redovnom toku stvari objektivno mogla očekivati za slučaj da nije bilo delovanja štetnika.

Da bi se stekli uslovi za zahtevanu naknadu štete tužilac je morao da dokaže nastalu štetu i da je do iste došlo radnjama tuženog. Blokada računa tužioca, kasnije i otvaranje stečaja posledica su nepostupanja tužioca odnosno nevraćanja uzetog kredita. Tužilac je u smislu odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima bio u obavezi da vrati uzeti kredit ili da traži produženje roka za vraćanja kredita, što isti nije učinio, pa se navedeno ne može pripisivati u krivicu tuženom. Izmakla korist po definiciji jeste dobit koja se mogla osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. U vezi sa tim, tužilac nije dokazao koje bi očekivane prihode imao da je došlo do otvaranja filijale u Solunu niti da je radnjom tuženog ili propuštanjem na strani tuženog tužilac sprečen u realizaciji takvih prihoda.

Navodi revidenta kojim ukazuje da je prvostepeni sud bio u obavezi u smislu člana 103. stav 1. ZPP-a da vrati tužbu tužiocu radi ispravke ili dopune, nisu osnovani, imajući u vidu da je predmetna tužba sadržala sve elemente koje po zakonu mora da ima jedan podnesak da bi se smatrao tužbom.

Navodi revidenta koji se tiču se pitanja raspodele predmeta i povrede Sudskog poslovnika i zasnivaju u bitnom na činjenici da je sudija koja je postupala u prvostepenom postupku morala biti izuzeta, bez uticaja je na drugačiju odluku revizijskog suda, budući da je po tužiočevom zahtevu za izuzeće postupljeno donošenjem rešenja SU VII-39 BR. 32/2022-3 od 23.06.2022. godine kojim je odbačen zahtev za izuzeće sudije Svetlane Grujić Marković.

Nisu relevantni navodi revidenta koji se tiču povrede prava na pravično suđenje, jer o postojanju takve povrede može da odlučuje samo Ustavni sud.

Stoga, kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković

Preuzmite dokument u PDF formatu