U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jovan Miščević, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Zrenjaninu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2233/23 od 14.09.2023. godine, u sednici održanoj 11.12.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2233/23 od 14.09.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kikindi, Sudska jedinica u Novom Kneževcu P 491/2022 od 16.05.2023. godine, stavovima prvim i drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova da isplati tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti iznos od 2.500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, a po osnovu materijalne štete zbog izgubljene zarade iznos od 251.680,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i to: na iznos od 11.440,00 dinara počev od 01.04.2018. godine do isplate, na iznos od 25.168,00 dinara počev od 01.05.2018. godine do isplate, na iznos od 24.024,00 dinara počev od 01.06.2018. godine do isplate, na iznos od 26.312,00 dinara počev od 01.07.2018. godine do isplate, na iznos od 24.024,00 dinara počev od 01.08.2018. godine do isplate, na iznos od 25.168,00 dinara počev od 01.09.2018. godine do isplate, na iznos od 26.312,00 dinara počev od 01.10.2018. godine do isplate, na iznos od 22.880,00 dinara počev od 01.11.2018. godine do isplate, na iznos od 26.312,00 dinara počev od 01.12.2018. godine do isplate, na iznos od 25.168,00 dinara počev od 01.01.2019. godine do isplate, na iznos od 14.872,00 dinara počev od 01.02.2019. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je deo tužbenog zahtev po osnovu materijalne štete zbog izgubljene zarade preko dosuđenog iznosa od 251.680,00 dinara do traženog iznosa od 430.548,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 190.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2233/23 od 14.09.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužene i preinačena prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu odluke o naknadi nematerijalne i materijalne štete i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu po osnovu naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti isplati iznos od 2.500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, a po osnovu materijalne štete zbog izgubljene zarade iznos od 251.680,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i to: na iznos od 11.440,00 dinara počev od 01.04.2018. godine do isplate, na iznos od 25.168,00 dinara počev od 01.05.2018. godine do isplate, na iznos od 24.024,00 dinara počev od 01.06.2018. godine do isplate, na iznos od 26.312,00 dinara počev od 01.07.2018. godine do isplate, na iznos od 24.024,00 dinara počev od 01.08.2018. godine do isplate, na iznos od 25.168,00 dinara počev od 01.09.2018. godine do isplate, na iznos od 26.312,00 dinara počev od 01.10.2018. godine do isplate, na iznos od 22.880,00 dinara počev od 01.11.2018. godine do isplate, na iznos od 26.312,00 dinara počev od 01.12.2018. godine do isplate, na iznos od 25.168,00 dinara počev od 01.01.2019. godine do isplate, na iznos od 14.872,00 dinara počev od 01.02.2019. godine do isplate, te je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravnosnažnu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Višeg suda u Subotici SPK 72/17 od 19.12.2017. godine prihvaćen je sporazum o priznanju krivičnog dela od 01.12.2017. godine koji je zaključen između zamenika VJT Subotica i tužioca kao okrivljenog i proglašeno je da je tužilac izvršio krivično delo neovlašćeno držanje opojne droge iz člana 246 a stav 1. Krivičnog zakonika, te je osuđen na kaznu zatvora od godinu dana koju će izdržavati u prostorijama u kojima stanuje na adresi u ..., ulica ... broj .. . Sudija koji je doneo napred navedenu presudu saopštio je tužiocu da će, pošto nema dovoljno nanogica, njegovo prisustvo u prostorijama u kojima stanuje u vreme izdržavanja izrečene kazne biti kontrolisano putem fiksnog telefona, kao i da će o početku izvršenja kazne dobiti pismeno koje će sadržati dalje instrukcije u vezi izrečene kazne. U februaru 2018. godine, policijski službenik BB, inače tužiočev komšija, je njegovoj majci skrenuo pažnju da je tužiocu počelo izdržavanje kazne, a na njenu primedbu da još nisu dobili ništa u vezi toga, rečeno joj je da možda neće ništa ni dobiti, te da tužilac može da izlazi samo na sat, dva, kao i da se jave ako tužilac zbog nečeg treba da napušta kuću. Policijski službenici BB i VV su tokom istog meseca posetili tužioca radi informativnog razgovora, kada su mu, između ostalog, rekli da je započeo sa izdržavanjem kazne zatvora u kućnim uslovima, na šta je tužilac burno odreagovao i rekao da nikakav papir u vezi izdržavanja nije dobio, ali ga je policijski službenik BB uveravao u suprotno, govoreći mu da je presuda doneta 19.12.2017. godine i da mu je tada automatski počelo izdržavanje kazne. Uz usmenu saglasnost ovog policijskog službenika, tužilac je proveo dva sata na svadbi brata od tetke 20.04.2018. godine, u periodu od 15,00 do 17,00 časova. Dva, tri meseca posle svadbe tužiocu je pozlilo i tada je njegova majka nazvala policijskog službenika BB kako bi tražila dozvolu da odvede tužioca na hitnu, što je isti usmeno dozvolio. Dana 19.12.2018. godine, majka tužioca je pozvala istog policijskog službenika da ga pita da li je kazna tužiocu istekla, na šta joj je on potvrdno odgovorio i dao joj je broj policijskog službenika GG u ... sa uputstvom da ga pozove, koji je telefonskim putem potvrdio da je tužilac izdržao kaznu. Nakon toga, tužilac je počeo da traži posao i 01.07.2019. godine zasnovao je radni odnos u preduzeću „Siemens“ d.o.o. Beograd, gde je radio do 31.12.2019. godine. Takođe, tužilac je 19.06.2019. godine podneo zahtev MUP-u za izdavanje putne isprave, koja mu je izdata i uručena 12.07.2019. godine. Dana 04.07.2019. godine, tužiocu je stigao poziv od Uprave za izvršenje krivičnih sankcija – Poverenika za izvršenje vanzavodskih sankcija i mera da se 10.07.2019. godine javi Odeljenju za tretman i izvršenje vanzavodskih sankcija i mera Okružnog zatvora u Zrenjaninu, radi pripreme za izvršenje izrečene kazne po presudi Višeg suda u Subotici SPK 72/17 od 19.12.2017. godine, odnosno radi upoznavanja sa pravima i obavezama i načinom realizacije kazne. Policijski službenik BB je obećao majci tužioca da će mu biti izdata potvrda da je izdržao kaznu zatvora, ali kada je ista došla u Policijsku stanicu u Novom Kneževcu, saopšteno joj je od strane forenzičkog tehničara DD da takva potvrda ne može biti izdata. Nakon toga, majka tužioca je pozvala načelnika policije ĐĐ, koji joj je saopštio da takvu potvrdu ne može da joj izda. Tužilac se nakon prijema navedenog poziva, putem branioca, podneskom obratio Višem sudu u Subotici i Povereniku za izvršenje vanzavodskih sankcija i mera, navodeći da je kaznu izdržao pod nadzorom i po uputstvu PU Kikinda – PS Novi Kneževac, te da se preduzmu mere radi provere ovih navoda i spreči dvostruko izdržavanje iste kazne. I pored toga, tužilac je po navedenoj presudi Višeg suda u Subotici ponovo izdržao kaznu zatvora u trajanju od jedne godine u prostorijama u kojima stanuje u periodu od 17.01.2020. godine do 11.12.2020. godine, kada je rešenjem Višeg suda u Subotici KUO 82/20 od 20.11.2020. godine pušten na uslovni otpust. Protiv policijskih službenika BB i VV nije vođen nikakav kazneni postupak. Tužilac je prethodno pravnosnažno osuđivan i to presudom Osnovnog suda u Kikindi K 18/2012 od 30.01.2012. godine, kojom je bio osuđen na novčanu kaznu za izvršeno krivično delo iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika i presudom Višeg suda u Zrenjaninu K 23/2011 od 12.03.2012. godine, kojom je bio osuđen na tri godine zatvora za izvršeno isto krivično delo.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je s pozivom na odredbe člana 154. stav 1, 172. stav 1. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, člana 12. stav 1. i 4. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, člana 584. stav 1. tačka 3. i 4. Zakonika o krivičnom postupku, člana 5. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 35. Zakona o putnim isprava, doneo odluku kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev i dosudio tužiocu naknadu nematerijane štete zbog neosnovanog lišenja slobode (povreda ugleda, časti, slobode i prava ličnosti) u traženom iznosu i naknadu materijalne štete zbog gubitka zarade u visini minimalne cene rada po satu, sa stanovištem da je šteta prouzrokvana nepravilnim i nezakonitim radom službenika MUP kao organa tužene. Prema obrazloženju prvostepenog suda, iako postupanje policijskog službenika BB izlazi iz nadležnosti policije, ovaj sud je stekao utisak da je u policijskoj stanici u Novom Kneževcu postojalo uverenje da je tužilac izdržao predmetnu kaznu jer mu u suprotnom ne bi bila izdata putna isprava, niti bi se u vezi toga pristupilo neophodnim proverama, a da je to tako vidi se i po tome što protiv policijskih službenika BB i VV nije vođen nikakav disciplinski ili drugi kazneni postupak. Odluku o dosuđenoj naknadi materijalne štete, prvostepeni sud je obrazložio time da je tužilac bio prijavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje kao nezaposleno lice i da se zaposlio čim je bio u prilici, pa je po stanovištu ovog suda to mogao da učini i znatno ranije da nije bio u obavezi da po nalogu navedenog policijskog službenika bude kod kuće u uverenju da izdržava izrečenu kaznu zatvora u kućnim uslovima.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda da postoji odgovornost tužene za štetu čiju naknadu tužilac potražuje u ovom sporu, smatrajući da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Prema stanovištu tog suda, postupanje policijskog službenik BB, iako izvan granica nadležnosti policije, ne predstavlja adekvatan uzrok koji je doveo do izdržavanja izrečene kazne tužioca pre dobijanja zvaničnog poziva za to, već se izdržavanje kazne za koje tužilac traži naknadu materijalne i nematerijalne štete može pripisati isključivo njegovoj nepažnji, odnosno krivici, što predstavlja razlog za oslobođenje od odgovornosti tužene. Ovo iz razloga što tužilac nije bio dužan da se pridržava usmenih uputstava dobijenih od policijskog službenika BB u vezi postupka otpočinjanja izdržavanja izrečene kazne, budući da je bio obaveštan od strane sudije koji je doneo presudu da će o početku izdržavanja kazne dobiti pismeno koje će sadržati sve dalje instrukcije u vezi izrečene kazne. Kako je postupajući sudija ukratko obavestio tužioca o postupku otpočinjanja i upućivanja na izdržavanje izrečene kazne, a tužiocu je zbog prethodno izdržane kazne zatvora bilo poznato da prethodno mora primiti pismeni poziv od nadležnog poverenika i istom se odazvati radi upoznavanja sa pravima i obavezama, nisu postojali razlozi da tužilac postupa po usmenom nalogu i uputstvu imenovanog policijskog službenika, tim pre što oni protivreče sadržini obaveštenja primljenog od strane postupajućeg sudije. Shodno tome, na strani tužioca je postojala dužnost pridržavanja obaveštenja saopštenog od strane postupajućeg sudije, što je jasno podrazumevalo čekanje pismenog poziva, a koju dužnost tužilac nije ispoštovao. Osim toga, tužilac je u krivičnom postupku imao branioca advokata, tako da se od njega očekivalo da istog kontaktira i angažuje, kao što je to učinio kada je dobio zvaničan poziv za izdržavanje izrečene kazne, utoliko pre što je branilac stručno lice koje bi mu moglo pružiti informacije u vezi postupka otpočinjanja i upućivanja na izdržavanje izrečene kazne. Takođe, po stanovištu drugostepenog suda, tužiocu ne pripada ni naknada materijane štete po osnovu izgubljene zarade jer je u vreme izdržavanja izrečene kazne bio nezaposleno lice, tako da nije dokazao postojanje objektivne mogućnosti za sticanje zarade. Iz svih navedenih razloga, drugostepeni sud je preinačio prvostepeni presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Prema odredbi člana 155. ovog zakona, šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Prema članu 189. istog zakona, oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (stav 1), pri čemu se pri oceni izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3). U pogledu naknade materijalne štete važi princip potpune naknade koji je propisan članom 190. ZOO prema kome će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete, dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Članom 200. istog zakona propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu (stav 1.). Prilikom odlučivanja o zahtevu na naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.)

Prema članu 172. stav 1. ZOO, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

U konkretnom slučaju, tužilac smatra da je nezakonitim i nepravilnim radom organa tužene dva puta izdržao istu kaznu zatvora u kućnim uslovima, što je krivična sankcija koja se sastoji u lišenju slobde i da je osnov za naknadu štete po članu 584. stav 1 tačka 3. i 4. Zakonika o krivičnom postupku, a da je osnov odgovornosti tužene u članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužilac svojim nepažljivim postupanjem, odnosno svojom krivicom doveo sebe u situaciju da dva puta izdržava istu kaznu zatvora u kućnim uslovima. Naime, u konkretnom slučaju tužilac nije bio duže lišen slobode nego što traje krivična sankcija koja mu je izrečena (a sastoji se u lišenju slobode) zbog greške ili nezakonitog rada organa koji su nadležni za postupak otpočinjanja i upućivanja na izdržavanje izrečene kazne, u kom slučaju bi mogao da traži naknadu štete od države po članu 172. stav 1. ZOO. Ocenom izvedenih dokaza je utvrđeno da je tužilac od strane sudije koji mu je izrekao kaznu lišenja slobode upozoren da će o početku izvršenja ove kazne, odnosno njenog izdržavanja u kućnim uslovima biti pismeno obavešten tako što će primiti pismeno od nadležnog ograna za izvršenje vanzavodskih krivičnih sankcija koje će sadržati sve instrukcije u vezi izrečene kazne i u skladu sa kojima treba da postupa. U skladu sa datim poukama i obaveštenjem od sudije, tužilac je 04.07.2019. godine primio poziv od Uprave za izvršenje krivičnih sankcija – Poverenika za izvršenje vanzavodskih sankcija i mera da se 10.07.2019. godine javi Odeljenju za tretman i izvršenje vanzavodskih sankcija i mera Okružnog zatvora u Zrenjaninu radi pripreme za izvršenje izrečene kazne, odnosno radi upoznavanja sa pravima i obavezama i načinom realizacije kazne. Na taj način ispoštovana je procedura otpočinjanja izdržavanja izrečene kazne zatvora u kućnim uslovima. Tačno je da se od tužioca ne može očekivati da poznaje proceduru, prava i i obaveze propisane Zakonom o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, ali je baš zbog toga tužilac bio dužan da se pridržava uputstava dobijenih od strane postupajućeg sudije u vođenom krivičnom postupku, što je jasno podrazumevalo čekanje pismenog poziva od nadležnog organa, a koju dužnost tužilac nije ispoštovao. Činjenica da je policijski službenik BB prilikom jednog informativnog razgovora uverio tužioca u suprotno da mu je automatski počelo izdržavanje kazne čim je doneta presuda kojom mu je ova kazna izrečena, što nije bilo zvanično uputstvo PS Novi Kneževac čiji je on službenik, niti je tužilac to mogao smatrati kao neko zvčanično uputstvo, te da je tužilac po njegovom uveravanju samoinicijativno prihvatio da ne napušta prostorije kuće u kojoj živi bez ikakovog pisanog poziva sa daljim instrukcija o tome, može se pripisati isključivo u krivicu tužiocu, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Dakle, po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju tužena je sa uspehom dokazao da je šteta nastala bez njene krivice, prihvatajući u svemu razloge koje je o tome dao drugostepeni sud, bez detaljnog obrazalaganja u smislu člana 414. stav 2. ZPP.

Iz svih izloženih razloga, nisu osnovani revizijski navodi tužioca o pogrešno primenjenom materijalnom pravu.

Zato je Vrhovni sud, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković