Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) i našao da je revizija tuženog dozvoljena i osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Međutim, osnovano se u reviziji ukazuje da je u postupku donošenja pobijane presude pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. ZPP jer je drugostepeni sud bez otvaranja rasprave drugačije cenio dokaze izvedene od strane prvostepenog suda, odnosno nije cenio sve izvedene dokaze što je za posledicu imalo da je ovaj sud utvrdio drugačije činjenično stanje od onog utvrđenog u prvostepenoj presudi, na čemu je zasnovao svoju preinačujuću odluku.

Naime, prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog koji se bavi delatnošću ponovne upotrebe razvrstanih materijala i obavljao je rad na radnom mestu radnik na čišćenju – manuelni radnik u hemijskoj industriji, koje je procenjeno kao radno mesto sa povećanim rizikom. Dana 17.11.2021. godine tužilac je sa još troje zaposlenih kod tuženog obavljao poslove na čišćenju rezervoara sirove nafte u „Naftnoj industriji Srbije“ a.d. Novi Sad, a na osnovu ugovora zaključenog između ovog preduzeća kao naručioca posla i tuženog kao podizvođača. Sa druge strane rezervoara, na drugom otvoru bilo je još četvorica zaposlenih tuženog koji su takođe obavljali poslove čišćenja rezervoara. Pre ulaska u rezervoar svi zaposleni su izvršili pripreme, obukli zaštitno odelo, čizme, rukavice i stavili maske sa filterom. Zaposleni iz „Naftne industrije Srbije“ a.d. Novi Sad sa nadimkom „BB“ je doneo aparat za merenje s kojim je dva puta izvršio merenje, pri čemu je prilikom drugog merenja aparat izmerio 90% metana u vazduhu, pa je zaposlenima kod tuženog naloženo da napuste rezervoar. Nakon izlaska iz rezervoara, tužilac je sa kolegama proveo oko 30 minuta na pauzi za koje vreme su doručkovali, popili kafu i napravili pauzu čekajući da ih nadležni obaveste da li će nastaviti rad. Ova pauza je napravljena dok se ne izvrši kontrola utvrđene povećane koncentracije štetnih gasova u rezervoaru, koji su izmereni aparatima naručioca posla, dok su aparati tuženog služili kao kontrolni i u konkretnom slučaju nisu izmerili porast nivo štetnog gasa. Oko pola sata nakon napuštanja rezervoara od strane tužioca i drugih angažovanih radnika tuženog, utvrđeno je da je aparat kojim je izvršeno prethodno merenje bio neispravan, odnosno nebaždaren, te je ponovnim merenjem novim detektorom utvrđeno da u vazduhu nema povećane koncentracije metana kao štetnog gasa, o čemu su tužilac i ostali radnici obavešteni od strane lice zaduženog za zaštitu bezbednosti i zdravlja na radu kod naručioca posla. Tužilac je odbio da ponovo uđe u rezervoar i tada se požalio na glavobolju, mučninu, malaksalost, vrtoglavicu i gušenje, kao i radnik VV, dok su se ostali zaposleni kod tuženog vratili u rezervoar i nastavili sa obavljanjem poslova čišćenja, bez žaljenja na bilo kakve simptome trovanja štetnim materijama. Tužilac je tada upućen u referentne zdravstvene ustanove na kontrolu, gde mu je izveštajem utvrđena povreda na radu – laka telesna povreda. Nakon privremene sprečenosti za rad nastale zbog priznate povrede na radu, tužiocu je prestao radni odnos jednostaranim raskidom ugovora o radu od strane zaposlenog. Prema daljem utvrđenju prvostepenog suda, tužilac je zbog saznanja da je (neispravnim aparatom) izmerena povećana koncentracija metana u vazduhu osetio strah, što je dovelo do aktiviranja vegetativnog nervnog sistema koje se manifestovalo psihičkim simptomima - uzbuđenosti neurovegetativnog sistema i kardiovaskularnim poremećajem. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicine rada dr Moravke Aleksić, koja se izjašnjavala na okolnost da li su simptomi koje je tužilac osetio mogli biti posledica udisanja vazduha sa povećanom koncentracijom metana, utvrđeno je da se simptomi izloženosti metanu u vrednosti od 60% moraju ispoljiti odmah i to pre svega gušenjem zbog gubitka kiseonika, povraćanjem, dehidratacijom i zamućenim vidom i da bi objektivno postojanje veće koncentracije merenih štetnih gasova u malom prostoru izazvale simptome trovanja kod svih radnika i pre izlaska iz rezervoara, a kako se simptomi kod tužioca nisu pojavili u rezervoaru odmah nakon spornog akcidenta, već tek po proteku pola sata od izlazka iz rezervoara, odnosno neposredno pre nego što je tužilac trebao ponovo da se vrati na poslove čišćenja u rezervoaru, ovaj veštak je iskazao mišljenje da su simptomi kod tužioca isključivo subjektivne prirode, odnosno da su se javili na psihičkoj bazi kada je bio pogrešno obavešten da je izmerena velika nedozvoljena koncentracija štetnih gasova u rezervoaru, što se posle ispostavilo kao netačna informacija nakon što je sprovedeno kontrolno merenje se ispravnim aparatom.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu traženog vida nematerijalne štete, smatrajući da nisu ispunjeni uslovi prema članu 164. Zakona o radu i prema članovima 154, 155. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, jer nema uzročno-posledične veze između simptoma koje je tužilac osećao i koncentracije štetenog gasa u rezervoaru, te s obzirom na izostanak ugrožavajućih vrednosti metana, život tužioca objektivno nije bio ugrožen i nije postojala neposredna opasnost po njegov život ili zdravlje usled kojih bi njegov strah bio opravdan, već su tegobe koje je tužilac osetio nespecifične, subjektivne prirode, situaciono intenzivirane netačnom informacijom o nedozvoljenoj koncentraciji štetnog gasa metana u rezerovaru, koja je posledica merenja izvršenog neispravnim aparatom. Prihvatajući stručno mišljenje veštaka dr Moravke Aleksić da bi u slučaju trovanja izazvanog stvarno povišenom koncentracijom štetnog gasa metana posledice trovanja nastupile momentalno, odnosno neposredno nakon izloženosti osobe povećanim koncentracijama štetnih materija u vazduhu, a pri utvrđenju da tužilac simtome nije osetio odmah nego tek nakon proteka vremena od 30 minuta, dok su se drugi zaposleni bez žaljenja na bilo kakve simptome trovanja vratili u rezervoar i na stavili sa obavljanjem poslova čišćenja, ovaj sud je izveo činjenični zaključak da je strah kod tužioca izazvan stresom zbog netačne informacije o izmerenoj prekomernoj koncentraciji štetnih materija u rezervoaru, a ne usled stvarne izloženosti štetnim gasovima u vrednostima koje mogu usloviti povređivanje, odnosno trovanje istim.

Drugostepeni sud nije cenio kao dokaz izvršeno veštačenje na okolnost da li su simptomi tužioca u stručnom smislu mogli biti posledica trovanja, odnosno udisanja vazduha sa povećanim vrednostima metana ili ne i nije prihvatio činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda da nema uzročno-posledične veze između štete tužioca u vidu straha i koncentracije gasa metana u rezervoaru u kome je radio, već je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete sa obrazloženjem da je u konkretnom slučaju utvrđeno da je tužilac pretrpeo povredu na radu i da je to dovoljno za naknadu štete u smislu članu 164. Zakona o radu, dok se odgovornost tuženog zasniva na članovima 154, 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno radi se o odgovornosti za štetu od opasne delatnosti bez obzira na krivicu.

U konkretnom slučaju se ne radi o procesnoj situaciji da je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilna zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovao presudu, što je zakonom predviđena situacija kada drugostepeni sud može da preinačni prvostepenu presudu drugostepeni sud bez rasprave (član 394. tačka 3. ZPP), već je, po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud bez otvaranja rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje od onog iz prvostepene presude i na njemu je zasnovao svoju preinačujuću odluku, čime je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. ZPP, što je revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 3. istog zakona na koji se ukazuje revizijom.

Naime, ukoliko je smatrao da je činjenično stanje u ožalbenoj presudi nepotpuno ili pogrešno utvrđeno, drugostepeni sud je imao mogućnost da ukine prvostepenu presudu i vrati predmet tom sudu na ponovno suđenje ili da u smislu člana 383. stav 3. ZPP otvori usmenu javnu raspravu, ponovo izvede i oceni sve dokaze u smislu člana 8. ZPP i tek nakon toga pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje i meritorno odluči o žalbi tužioca, odnosno o postavljenom tužbenom zahtevu. Suprotno tome, drugostepeni sud prihvata činjenično utvrđenje prvostepenog suda da prvobitno merenje koncentracije štetnih gasova u rezervoaru nije bilo ispravno jer je izvršeno aparatom koji je bio neispravan, odnosno nebaždaren, te da su tužilac i ostali angažovani radnici tuženog dobili netačnu informaciju prilikom napuštanja rezervoara, a da im je u toku pauze, koja je napravljena da bi se izbršilo kontrolno merenja saopšteno da nema povećane koncentracije štetnih gasova u rezervoaru i da mogu bezbedno da se vrate na posao, ali uprkos tome ovaj sud prihvata da je tužilac pretrpeo povredu na radu u vidu lake telesne povrede (što je utvrdio i prvostepeni sud iz priložene medicinske dokumentacije) i zaključuje da je ova povreda posledioca trovanja tužioca. Drugostepeni sud propušta da ovu činjenicu dovede u vezu sa stručnim nalazom i mišljenjem veštaka medicine rada, koji nije uzeo u obzir, a prema kome su utvrđeni simptomi u vidu malaksalosti, glavobolje, mučnine i osećaja nedostatka vazduha, koji su notirani od strane doktora opšte i urgentne medicine, ocenjeni kao simptomi subjektivne prirode koji su povezani sa stresom izazvanim dobijenom netačnom informacijom o prekomernoj koncentraciji štetnih gasova, a ne sa objektivnom činjenicom da štetni gasovi nisu bili povišeni i da nije došlo do povređivanja tužioca u smislu njegovog trovanja. Naime, nijednim izvedenim dokazom nije potvrđeno lično, subjektivno mišljenje tužioca i pojedinih saslušanih svedoka o simptomima trovanja, pa čak ni medicinskom dokumentacijom, pri čemu se veštak medicine rada jasno i decidno izjasnio da posledice trovanja moraju nastupiti kod svih angažovanih radnika i to odmah, odnosno neposredno nakon izloženosti povećanim vrednostima štetnih materija u vazduhu, što se u konkretnom slučaju nije desilo.

S obzirom na učinjenu bitnu povredu u postupku pred drugostepenim sudom, po oceni Vrhovnog suda, za sada se ne može ispitati pravilnost primene materijalnog prava od strane ovog suda.

Sledom navedenog, u ponovnom žalbenom postupku drugostepeni sud će u smislu iznetih primedbi otkloniti učinjenu povredu postupka i oceniti pravilnost i potpunost činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenoj presudi, pa će u zavisnosti od toga oceniti da li je potrebno ukinuti prvostepenu presudu ili će sam ponoviti već izvedene dokaze, u kom slučaju će zakazati raspravu i nakon njihove sveobuhvate ocene u smislu člana 8. ZPP utvditi činjenično stanje na koje će pravilno primeniti materijalno pravo.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 415. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković