Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 10/2023), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužene kao posebnoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je stanovišta da u ovoj vrsti spora nije potrebno ujednačavanje sudske prakse, niti novo tumačenje prava. Pranosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu uvećane zarade na ime ostvarenog prekovremenog rada, primenom relevantnih odredbi Zakona o Vojsci Srbije, Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu kojih su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuju odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Pravilno je stanovište nižestepenih sudova da se u konkretnom slučaju radi o pravu na naknadu štete zbog neisplaćene plate za obavljeni rad i o tom pravu se može rešavati i u sudskom postupku, nezavisno od toga da li je uopšte i pokretan upravni postupak ili ne, s obzirom da je tužena tužiocu uskratila korišćenje slobodnih sati ostvarenih prekovremenim radom u utuženom periodu, čije korišćenje mu je priznato pravnosnažnim rešenjem nadležnog organa tužene, odnosno nije izvršila isplatu novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem, te postoji obaveza tužene da tužiocu isplati utužen iznos neisplaćene naknade za prekovremeni rad, uz ocenu suda da potraživanje nije zastarelo u smislu člana 196. Zakona o radu. Presuda Vrhovnog suda Rev2 554/21 od 08.07.2021. godine na koju je ukazano revizijom, doneta je povodom drugačije činjeničnopravne situacije i ne utuče na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410 stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužene nije dozvoljena.

U parnicama u kojima je predmet novčano potraživanje iz radnog odnosa za dozvoljenost revizije merodavan je opšti režim Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate je podneta dana 08.03.2022. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 138.122,49 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, odluka u stavu drugom izreke doneta je na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković