Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 688/24 od 14.03.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i prvostepena presuda je potvrđena.

Pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu, blagovremenom revizijom tuženi je pobijao zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava, ali i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kako to proizilazi iz navoda njegove revizije.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), pa je ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

S obzirom da drugostepeni sud odluku o žalbi tuženog nije doneo posle rasprave u smislu člana 383. stav 3. i 4. Zakona o parničnom postupku, nije vršio ocenu dokaza pa su neosnovani navodi revizije o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio angažovan na poslovima građevinskog radnika, a po osnovu više ugovora o radu na određeno vreme koje je zaključivao sa tuženim sve do kraja novembra meseca 2019. godine. Počev od 01.12.2019. godine pa do 11.06.2020. godine, kod tuženog je obavljao rad bez zaključenog ugovora o radu, i to na gradilištima (kupališnom kompleksu i fudbalskom igralištu u ...). Tužiocu je zarada isplaćivana po ugovorenoj neto ceni rada za jedan radni sat 300,00 dinara u periodu od 16.02.2020. godine do 15.03.2020. godine i od 01.05.2020. godine do 15.05.2020. godine. U periodu od 01.09.2019. godine do 11.06.2020. godine postoji evidencija o radnom vremenu koje je tužilac proveo na radu kod tuženog. Godišlji odmor u trajanju od deset radnih dana u 2020. godini, tužilac nije iskoristio, niti je tuženi donosio rešenja o korišćenju godišnjeg odmora.

Polazeći od činjenice da je tužilac u periodu od 01.12.2019. godine zaključno sa 11.06.2020. godine, faktički radio kod tuženog iako o tome nije zaključen ugovor o radu u pisanoj formi, nižestepeni sudovi su primenjujući odredbu člana 32. Zakona o radu utvrdili da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u navedenom periodu. Kod činjenice da mu tuženi kao poslodavac nije omogućio da iskoristi godišnji odmor u 2020. godine u trajanju od deset radnih dana, primenom odredbi članova 68, 69, 72. i 76. istog zakona, tuženi je obavezan na naknadu štete u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko - finansijske struke, a primenom odredbe člana 105. Zakona o radu, na uplatu doprinosa za tužioca za obavezno socijalno osiguranje.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo pri utvrđenju postojanja radnog odnosa tužioca kod tuženog na neodređeno vreme u periodu od 01.12.2019. godine do 11.06.2020. godine, kao i pri donošenju odluke kojom je tuženi obavezan na tužiocu naknadi štetu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, te da za tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Prema odredbi člana 30. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/2005 ... 113/2017), radni odnos zasniva se ugovorom o radu koji se, prema odredbi člana 32. stav 1. istog zakona, zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, i to u pisanom obliku. Međutim, stav 2. istog člana propisuje da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Iz ovoga sledi da povreda propisane pisane forme ugovora o radu, vodi zakonskoj fikciji o zasnivanju radnog odnosa jer se faktički rad pravno izjednačava sa obavljanjem rada u radnom odnosu koji je valjano zasnovan. Takav se rad tretira kao poseban oblik pravnog odnosa koji uključuje saglasnost volja ugovornih strana, iako ona nije izražena u propisanoj formi, već konkludentnim radnjama.

S obzirom da je u postupku utvrđeno da je tužilac po isteku ugovora o radu na određeno vreme novembra 2019. godine, nastavio da radi kod tuženog kao poslodavca sve do 11.06.2020. godine kao građevinski radnik na gradilištima tuženog, pravilno je utvrđeno postojanje radnog odnosa tužioca kod tuženog u navedenom periodu. Zbog toga mu pripadaju prava iz radnog odnosa iz člana 68. Zakona o radu, odnosno naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor iz člana 76. istog zakona, te je tuženi kao poslodavac u obavezi da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje primenom člana 51. stav 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 84/04...153/20).

Neosnovano se revizijom tuženog osporava pravo tužioca na sudsku zaštitu isticanjem da je zaštita tražena po proteku roka iz člana 195. Zakona o radu. Za ocenu blagovremenosti tužbe za zaštitu prava u vezi tako uspostavljenog odnosa stranaka u smislu navedene odredbe, relevantan je momenat saznanja za povredu prava. U postupku je utvrđeno da je tužilac kod tuženog radio u kontinuitetu do 11.06.2020. godine kada je prestao sa radom. Tužilac je radio bez ugovora jer je bio u uverenju da će tuženi sa njim zaključiti ugovor o radu. Zbog toga je za ocenu blagovremenosti tužbe za zaštitu prava relevantan dan prestanka takvog rada, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi ocenjujući da je tužba blagovremena jer je podneta pre isteka roka od 60 dana propisanog navedenom zakonskom odredbom.

Kako se ostalim navodima revizije osporava utvrđeno činjenično stanje iako to ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP (osim u slučaju iz člana 403. stav 2. istog zakona), Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih povodom odgovora na reviziju, s obzirom da nije reč o nužnim troškovima za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, pošto odgovor na reviziju prema odredbi člana 411. stav 2. ZPP, nije obavezna parnična radnja. Zbog toga je na osnovu odredbe člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković