Tužilja potražuje od tuženog naknadu za korišćenje tuđe (njene) stvari – stana, po osnovu odredbe člana 219. ZOO, za celokupni period u kome je tuženi boravio u stanu (februar 2009. godine – februar 2012. godine).

Prvostepeni sud nalazi da je tuženi bez pravnog osnova koristio stan tužilje budući da glavni ugovor – ugovor o kupoprodaji nije zaključen, a tuženi nije ni po drugom osnovu (ulaganjem) stekao suvlasništvo na predmetnom stanu. Iz tog razloga prvostepeni sud obavezuje tuženog da tužilji plati naknadu za korišćenje tuđe stvari u visini prosečne tržišne zakupnine, utvrđene veštačenjem, u iznosu od 1.265.004,66 dinara.

Drugostepeni sud ne prihvata takvo pravno stanovište prvostepenog suda. Drugostepeni sud obrazlaže da je nesporno da je postojao dogovor oko kupovine suvlasničkog udela koji nije realizovan ali da to ne znači da je tuženi koristio stan bez osnova budući da je osnov sadržan u sporazumu o zajedničkom korišćenju u cilju obavljanja advokatske delatnosti. Otuda, kako tuženi nije upotrebljavao stan bez pravnog osnova, to po nalaženju drugostepenog suda tužilji ne pripada naknada po osnovu odredbe člana 219. ZOO. Stoga je drugosetpeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepena odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je, u periodu za koji tužilja traži naknadu za korišćenje stvari u visini prosečne zakupnine, postojao pravni osnov korišćenja. Naime, nesporno je da su parnične stranke postigle dogovor da zajednički obavljaju advokatsku delatnost, da u tu svrhu steknu pravo svojine na stanu sa suvlasničkim udelom od po ½ pri čemu će stan kupiti tužilja a zatim će polovinu vlasništva prodati tuženom koji je, po tekstu zaključenog predugovora, trebalo da joj plati kaparu u iznosu od 6.000 evra i ostatak kupoprodajne cene od 34.000 evra u roku koji će biti određen ugovorom. Upravo je u takvom dogovoru stranaka sadržan pravni osnov po kome je tuženi koristio stan - radi obavljanja zajedničke advokatske delatnosti. U cilju ostvarenja dogovora tuženi je platio kaparu i plaćao je ½ mesečne rate kredita za stan. Činjenica da ugovor o kupoprodaji nije zaključen, na koju tužilja ukazuje u reviziji, nije od uticaja na postojanje pravnog osnova po kome je tuženi koristio stan već je od značaja za sticanje prava svojine, odnosno susvojine na istom, a o tome je već pravnosnažno odlučeno. Neosnovani su navodi revizije o tome da je sud propustio da utvrdi čijom krivicom nije zaključen ugovor o kupoprodaji stana. Ovo stoga što krivica nije relevantna za samo postojanje neosnovanog obogaćenja jer se ono zasniva na objektivnoj činjenici da je imovina jednog lica, mimo zakonskog ili ugovornog osnova, prešla u imovinu drugog. Savesnost odnosno nesavesnost sticaoca, onda kada sticanja bez osnova ima, bitna je za odluku o sporednom traženju odnosno zakonskoj zateznoj kamati a u smislu odredbe čl. 214 ZOO.

Bez uticaja je revizijski navod tužilje da je insistirala da se izjednače davanja za stan u pogledu prvih devet rata kredita koje je tužilja, prema navodima revizije, sama platila. Naime, prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je sa tuženim zaključila predugovor o kupoprodaji stana 24.07.2008. godine, nakon što je 28.06.2008. godine - u periodu čekanja na odobrenje i puštanje kredita u tečaj (pušten je 02.07.2008. godine), iznos od 29.500 evra platila prodavcu. Proizilazi da je svakako imala mogućnost da u docnije zaključenom predugovoru stipuliše obavezu tuženog da plati kaparu, polovinu tog iznosa od 29.500 eur i ostatak kupoprodajne cene. To je izostalo. Naprotiv, u predugovoru, koji je postignut saglasnošću volja ugovornih strana, predviđeno je da tuženi plati kaparu a da ostatak od 34.000 eur plati u roku koji bude određen ugovorom. Pritom tuženi je po usmenom sporazumu plaćao polovine rata kredita na koji način je, očigledno, otplaćivao cenu stana. Takav dogovor tuženi je poštovao sve do momenta dok mu sama tužilja nije rekla da prestane sa plaćanjem rata kredita. S tim u vezi netačan je revizijski navod da je on plaćao polovinu rate kredita iako mu to niko nije tražio i da je samovoljno odlučio da ne plaća ratu kredita od maja 2011. godine. Sama tužilja je navela u toku postupka, kako je prvostepeni sud i utvrdio, da je tuženi prestao da plaća deo rate kredita na njen zahtev. Pritom i ovi navodi revizije nisu od uticaja na odluku u predmetnom sporu.

Bez uticaja je revizijski navod tužilje da je tuženi izgubio sudski spor za utvrđenje prava susvojine i da stoga duguje tužilji naknadu za korišćenje njenog stana. Svojina nije jedini pravni osnov korišćenja stana. Pravni osnov po kom je tuženi koristio stan, kako je to pravilno utvrdio drugostepeni sud, sadržan je u dogovoru parničnih stranaka da zajednički obavljaju advokatsku delatnost. Taj pravni osnov korišćenja stana je postojao sve vreme dok se tuženi nalazio u stanu u periodu od februara 2009. godine, kada su se zajedno uselili, do februara 2012. godine kada se tuženi po zahtevu tužilje iselio. I nakon što je tuženi prestao da plaća ratu kredita u maju 2011. godine pa do njegovog iseljenja u februaru 2012. godine, i dalje je egzistirao isti pravni osnov korišćenja stana. Dogovor između parničnih stranaka definitivno je razvrgnut tek kada se tuženi iselio iz stana po zahtevu tužilje i kada je postalo izvesno da se dogovor oko zajedničkog obavljanja advokatske delatnosti i sticanja susvojine na stanu neće realizovati.

Nisu od uticaja navodi revidenta o dogovoru parničnih stranaka o podeli zarade iz obavljanja profesionalne delatnosti i o adaptaciji budući da ne utiču na pravni osnov po kom je tuženi koristio stan u posmatranom periodu.

Vrhovni sud ukazuje i sledeće: prema odredbi čl. 38 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa savestan držalac nije dužan da plati naknadu za korišćenje stvari za vreme njegovog savesnog držanja. Odredbom čl. 219 Zakona o obligacionim odnosima uređeno je da u slučaju upotrebljavanja stvari u svoju korist imalac može zahtevati nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. Razlika je u tome što se odredba čl. 219 Zakona o obligacionim odnosima odnosi na situacije kada se korišćenjem stvari ona pretvara u nešto drugo odnosno prestaje da postoji. Tada korist mora naknaditi svaki, pa i savesni sticalac. U predmetnoj situaciji ne radi se o tome pa se ova situacija imala rešiti primenom odredbe čl. 38 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, budući da sud nije vezan pravnim osnovom već činjeničnim navodima tužbe. Primenom navedene odredbe, tuženi, kao savestan držalac, a po osnovu dogovora o zajedničkom obavljanju profesionalne delatnosti i sticanju stana odnosno prostora u tu svrhu, nije obavezan da plati korist.

Stoga je dodatno, pravilan zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 219. ZOO.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužilje i našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost pobijane drugostepene presude.

U skladu sa iznetim razlozima, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Kako tužilja nije uspela u postupku po reviziji, odbijen je njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković