Prema razlozima drugostepenog suda, tužbeni zahtev tužioca za plaćanje naknade korišćenja delova zemljišta javnog puta i drugog zemljišta koje koristi upravljač javnog puta za pristup i izgradnju objekata, a koji je u opštoj upotrebi, plaća se naknada, a obveznik plaćanja te naknade je korisnik tog zemljišta. U konkretnom slučaju, korisnici usluga objekta tuženog preko izgrađenog saobraćajnog priključka mogu sa državnog puta pristupiti do objekta tuženog, iz čega sledi da je tuženi neposredni korisnik istog, te je shodno članu 202. i 203. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, obaveznik plaćanja predmetne naknade.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima je zasnovana pobijana odluka drugostepenog suda, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Suštinski, revident iznosi sopstveno tumačenje primene relevatnih normi, što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj. Pogrešno utvrđeno činjenično stanje i cena doaza na koju revident ukazuje nije razlog za odlučivanje o posebnoj reviziji. Posebna revizija služi kao izuzetno i krajnje pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Ukazivanje u reviziji na različitu sudsku praksu u predmetima sa istim pravnim osnovom ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav, pošto pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u ovom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom predmetu. Iz navedenog sledi da ne postoji neujednačenost sudske prakse na način na koji se to ukazuje revizijom.

Zato je na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u prvom stavu izreke ovog rešenja.

Članom 413. Zakona o parničnom postupku propisano je da će neblagovremenu, nepotpunu, ili nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410.), nije učinio prvostepeni sud.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba je podneta 07.10.2020. godine. Vrednost predmeta spora je 1.176.353,24 dinara. U konkretnom slučaju se radi o sporu male vrednosti, pa revizija tužene nije dozvoljena u smislu člana 479. stav 6. ZPP. Bez obzira na to što je presuda preinačena, u kom slučaju bi po članu 403. stavu 2. tački 2) ZPP revizija uvek bila dozvoljena, u ovoj parnici revizija nije dozvoljena jer je u posebnoj glavi Zakona o parničnom postupku koji reguliše postupak u sporu male vrednosti propisano da revizija u ovim slučajevima nije dozvoljena, pa specijalno pravilo isključuje primenu opštih pravila.

Kako vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je revizijski sud primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku odbacio reviziju kao nedozvoljenu.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković