U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Slavko Makaji, advokat iz ..., protiv tužene Javne medijske ustanove „Radio-televizija Srbije“, Beograd, radi utvrđenja diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1086/25 od 03.04.2025. godine, u sednici veća održanoj 25.12.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1086/25 od 03.04.2025. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P1 67/21 od 04.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je predlog tužioca da sud ponovo otvori glavnu raspravu. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da sud utvrdi postojanje diskriminacije, koju je tuženi izvršio na način što je u situaciji izbora generalnog direktora JMU RTS, zbog tužiočevih ličnih svojstava, statusa i uverenja, stavio tužioca u nepovoljniji položaj u odnosu na druge prijavljene učesnike konkursa i to tako što je nezakonito, odnosno neosnovano odbacio prijavu tužioca na konkurs, odnosno što nije pozvao tužioca na posebnu sednicu upravnog odbora JMU RTS, a na koju je pozvao druge prijavljene kandidate i o tome nije obavestio tužioca niti je tužiocu pružio mogućnost da se izjasni, čime je tuženi diskriminisao tužioca u odnosu na druge prijavljene učesnike konkursa, odnosno tuženi je izvršio diskriminaciju koja je zabranjena u odnosu na uslove za zapošljavanje i izbor kandidata za obavljanje određenog posla kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud utvrdi postojanje diskriminacije koju je izvršio tuženi tako što je zbog tužiočevih ličnih svojstava, statusa i uverenja, u periodu od juna 2018. godine pa sve do sada uskratio prava tužiocu, odnosno propustio da izvršio radnju vraćanja na rad tužioca kod tuženog po pravnosnažnoj izvršnoj presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu broj 21 P1 1254/2010 od 25.06.2012. godine i po rešenju o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I 628/18 od 21.06.2018. godine, čime je tuženi izvršio radnju diskriminacije i povredio prava ličnosti tužioca, koja je zabranjena odredbama Zakona o radu, odredbama Zakona o zabrani diskriminacije i odredbama Ustava Republike Srbije kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud utvrdi postojanje diskriminacije, koju je tuženi izvršio, zbog tužiočevih ličnih svojstava, statusa i uverenja, u situaciji otkaza ugovora o radu tužiocu i to donošenjem rešenja tuženog broj ... od 30.07.2008. godine, a koje je kao nezakonito poništeno pravnosnažnom izvršnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj 21 P1 1254/2010 od 25.06.2012. godine, pa je na taj način tuženi izvršio diskriminaciju tužioca koja je zabranjena u odnosu na otkaz ugovora o radu kao neosnovan. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud utvrdi postojanje diskriminacije, koju tuženi zbog tužiočevih ličnih svojstava, statusa i uverenja izvršio u situaciji isplata zarada zaposlenim kod tuženog za mesece mart, april, maj, jun i jul 2008. godine, tako što je tuženi svim zaposlenima kod tuženog uredio, na vreme i u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom isplatio sve zarade za prethodno navedene mesece, a samo tužiocu tuženi nije isplatio zarade za mesec mart, april, maj, jun i jul 2008. godine, čime je tuženi izvršio diskriminaciju tužioca koja je zabranjena u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa kao neosnovan. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud utvrdi postojanje diskriminacije, koju je tuženi, zbog tužiočevih ličnih svojstava, statusa i uverenja, izvršio u situaciji isplata naknada troškova (regres, topli obrok i prevoz), zaposlenima kod tuženog za mesec mart, april, maj, jun i juli 2008. godine, tako što je tuženi svim zaposlenima kod tuženog na vreme i u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom isplatio sve naknade troškova za navedene mesece 2008. godine, a samo tužiocu tuženi nije isplatio naknade troškova za mesec mart, april, maj, jun i juli 2008. godine, pa je na taj način tuženi izvršio diskriminaciju tužioca u odnosu na druge zaposlene kod tuženog, koja je zabranjena u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud utvrdi postojanje diskriminacije, koju tuženi, zbog tužiočevih ličnih svojstava, statusa i uverenja, izvršio u situaciji uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje zaposlenima kod tuženog za mesec mart, april, maj, jun i juli 2008. godine, tako što je tuženi svim zaposlenima kod tuženog na vreme i u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uplatio sve doprinose za obavezno socijalno osiguranje za sve prethodno navedene mesece u 2008. godini, a samo tužiocu tuženi nije uplatio doprinose za obavezno socijalno osiguranje za mesec mart, april, maj, jun i juli 2008. godine, čime je tuženi izvršio diskriminaciju tužioca u odnosu na druge zaposlene kod tuženog, koja je zabranjena u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa kao neosnovan. Stavom osmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud utvrdi postojanje diskriminacije koju tuženi zbog tužiočevih ličnih svojstava, statusa i opredeljenja, izvršio u situaciji upućivanja zaposlnih na prinudni odmor (plaćeno odsustvo) u 1993. godini na način što je tuženi u suprotnosti sa odredbama pravilnika i kriterijuma za upućivanje zaposlenih na prinudni odmor, stavio tužioca u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog tako što je neosnovano uputio tužioca na prinudni odmor u trajanju dužem od dve godine, dok za to vreme drugi zaposleni kod tuženog nisu bili upućeni na prinudni odmor nijedan dan, čime je tuženi izvršio diskriminaciju tužioca u odnosu na druge zaposlene kod tuženog, koja je zabranjena u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa kao neosnovan. Stavom devetim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud utvrdi postojanje diskriminacije koju je tuženi, zbog tužiočevih ličnih svojstava, statusa i opredeljenja, izvršio u situaciji upućivanja zaposlnih na prinudne odmore (plaćena odsustva) u 1999. i 2000. godini na način što je tuženi protivno odredbama zakona, Pravilnika, uredbe i programa upućivanja zaposlenih na prinudne odmore, stavio tužioca u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog tako što je u 1999. i 2000. godini tuženi čak tri puta upućivao tužioca na prinudne odmore dok za to vreme druge zaposlene kod tuženog tuženi nijednom nije uputio na prinudni odmor, čime je tuženi izvršio diskriminaciju tužioca u odnosu na druge zaposlene kod tuženog, koja je zabranjena u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa kao neosnovan. Stavom desetim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud utvrdi postojanje diskriminacije, koju tuženi, zbog tužiočevih ličnih svojstava, statusa i uverenja, izvršio u situaciji uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje zaposlenima kod tuženog za period od 01.03.1999. godine do 15.12.2000. godine, a po pravnosnažnoj izvršnoj presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 240/10 od 09.05.2016. godine, tako što tuženi nije uplatio razliku u doprinosima za obavezno socijalno osiguranje koja je utvrđena prethodno navedenom pravnosnažnom izvršnom presudom, čime je tuženi izvršio diskriminaciju tužioca u odnosu na druge zaposelen kod tuženog kojima je uplatio cele novčane iznose doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, pa je na taj način tuženi izvršio diskriminaciju koja je zabranjena u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa kao neosnovan. Stavom jedanaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud utvrdi postojanje diskriminacije, koju tuženi, zbog tužiočevih ličnih svojstava, statusa i uverenja učinio propuštanjem da izvrši radnje i obaveze poslodavca koje su propisane i utvrđene odredbama člana 16. Zakona o radu, odnosno tuženi je diskriminisao tužioca u odnosu na druge zaposlene kod tuženog tako što tužiocu nije obezbedio uslove rada koje je po zakonu bio dužan da obezbedi, a koje je tužilac više puta pisanim putem zahtevao od tuženog da mu obezbedi, pa je na taj način tuženi stavio tužioca u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog, čime je tuženi izvršio diskriminaciju koja je zabranjena u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa kao neosnovan. Stavom dvanaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud utvrdi postojanje diskriminacije, koju tuženi, zbog tužiočevih ličnih svojstava, statusa i uverenja, preko svoje službe obezbeđenja izvršio u pojedinim situacijama ulaska tužioca i boravka tužioca u zgradama tuženog, tako što su službenici obezbeđenja tuženog u više situacija stavljali tužioca u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog na taj način što su u više situacija samo tužioca neosnovano ometali da uđe u zgrade tuženog, a kada bi tužilac već ušao u prostorije tuženog tada bi, ne uvek ali u pojedinim situacijama službenik obezbeđenja išao za tužiocem i pratio ga pa je na taj način uznemiravao tužioca i povredio je prava ličnosti tužioca, čime je tuženi izvršio diskriminaciju tužioca u odnosu na druge zaposlene, koja je zabranjena u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa kao neosnovan.

Dopunskim rešenjem Višeg suda u Beogradu P1 67/21 od 27.12.2024. godine, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1086/25 od 03.04.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje P1 67/21 od 27.12.2024. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revidenta da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 386. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer je ispitujući zakonitost i pravilnost prvostepene presude propustio da utvrdi da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP nisu osnovani jer je drugostepeni sud cenio navode žalbe tužioca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od marta 1975. godine, a rešenjima tuženog iz 1993. godine upućivan je na plaćeno odsustvo, sa ponovnim početkom rada, dana 09.02.1995. godine. Tužilac je učestvovao na javnom konkursu za imenovanje generalnog direktora Javne medijske ustanove RTS koji je objavljen u dnevnom listu „Politika“ tokom 2020. godine. Tužilac je u inicijalnom aktu i podnesku od 19.04.2021. godine naveo konkretne radnje tuženog za koje smatra da je istim tuženi izvršio akt diskriminacije prema njemu. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je prilikom donošenja svojih odluka koje se tiču radno-pravnog statusa tužioca dok je bio zaposlen kod tuženog donosio iste primenjujući relevantne zakonske propise, a činjenica da je u postupku ocene zakonitosti odluka tuženog nadležni sud doneo presudu i zaključio da su ti akti tuženog pa i rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca nezakoniti, ne vode po automatizmu zaključku da je izvršen akt diskriminacije. Ovo stoga što je tužilac iskoristio zakonsko pravo da protiv tih akata tuženog zatraži sudsku zaštitu koju mogućnost je iskoristio i uspeo u svom zahtevu, kao i sa zahtevom za naknadu štete. To što tuženi nije tužiocu isplaćivao zarade kao ostalim zaposlenima i nije mu isplatio naknadu štete po pravnosnažnoj odluci suda, ne znači automatski da je izvršena diskriminacija prema tužiocu, a kod činjenice da je tužilac iskoristio zakonsku mogućnost da pokrene postupak prinudnog izvršenja, kako za naknadu štete, tako i za vraćanje na rad. Stoga u radnjama tuženog koji se tiču donošenja akata kojima je tužiocu otkazan Ugovor o radu, potom vraćanja tužioca na rad, te isplate zarade i svih drugih vrsta naknada po osnovu pravnosnažnih sudskih odluka pa i onih koji se tiču doprinosa za obavezno socijalno osiguranje nemaju elemente diskriminacije, niti odluke tuženog kojim je tužilac upućen na prinudni odmor u trajanju od dve godine, jer je tužiocu data mogućnost da protiv svih tih akata tuženog koji se tiču radno-pravnog statusa tužioca za koje tužilac tvrdi da predstavljaju akte diskriminacije, da pokrene postupak pred nadležnim sudom radi ocene zakonitosti tih radnji. U odnosu na akt diskriminacije koji se tiču postupka sprovođenja konkursa za izbor generalnog direktora tuženog, a koje se prema tvrdnjama tužioca sastoji u tome što ga tuženi nije pozvao na poslednju sednicu upravnog odbora niti pružio mogućnost tužiocu da se izjasni, a da je pozvao druge učesnike ovog konkursa na razgovor, te da mu nije dao da izvrši uvid u konkursnu dokumentaciju, utvrđeno je da tužilac nije ispunjavao uslove koji su bili sadržani u konkursu koji je objavljen za imenovanje generalnog direktora u avgustu i septembru 2020. godine koje se tiču radnog iskustva na rukovodećim poslovima, nalazeći da stoga ne postoji neposredna i posredna diskriminacija ni da je tužilac dokazao da je tuženi povoljnije postupao prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji. Tužilac je u smislu odredbe člana 195. stav 1. Zakona o radu mogao da pokrene postupak ocene zakonitosti odluka tuženog koje su se ticale njegovog radnopravnog statusa, imao je i mogućnost da pred nadležnim sudom pokrene postupak ocene zakonitosti odluka tuženog koje su se odnosile na postupak izbora generalnog direktora tuženog i postupak koji je prethodio donošenju ove odluke. U odnosu na tvrdnju da je izvršen akt diskriminacije jer mu nije omogućeno da izvrši uvid u konkursnu dokumentaciju, da ga nisu pozvali na razgovor kao ostale kandidate, da je imao problem sa službom obezbeđenja prilikom ulaska u prostorije tuženog, nemaju diskriminatorsko svojstvo, niti je tuženi iste preduzeo zbog ličnog svojstva tužioca, već je iste doneo primenom relevantnog propisa, a da li je odluka zakonita ili ne može se odlučivati u posebnom postupku.

Polazeći od napred navedenog, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, nalazeći da opisano ponašanje tuženog prema tužiocu ne predstavlja diskriminaciju, odnosno diskriminatorsko ponašanje prema odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, te su primenom člana 2. stav 1. tačka 1., člana 4., 16. i 45. Zakona o zabrani diskriminacije u vezi sa članom 18. Zakona o radu odbili tužbeni zahtev uz zaključak da bi u konkretnom slučaju moglo biti utvrđeno da je tužilac u spornom periodu pretrpeo diskriminaciju od strane tuženog bilo je potrebno da postoji nezakonito postupanje tuženog (činjenje ili nečinjenje) koje je jasno upereno na neko lično svojstvo tužioca iz člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije, da su akti diskriminacije shodno pravilu iz člana 45. stav 2. istog zakona na nesumnjiv način podignuti na potreban stepen verovatnoće i da je jasno opredeljeno i identifikovano ugroženo lično svojstvo tužioca, kao i da je ostvarena pretpostavka uzročnosti, a što nije slučaj u konkretnoj pravnoj stvari.

Po nalaženju Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom i konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Odredbom člana 21. stav 3. Ustava Republike Srbije i člana 14. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zabranjena je svaka diskriminacija neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu. Odredbom člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br. 22/09) propisano je da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Prema članu 41. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da je svako ko je povređen diskriminatorskim ponašanjem ima pravo da podnese tužbu sudu dok je članom 43. propisano da sudska zaštita podrazumeva i pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Polazeći od zakonskih normi, osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pritom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica. Takođe prema članu 45. stav 2. navedenog zakona, lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akte diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Ukoliko neopravdano nejednak tretman nema za osnov lično svojstvo onda može biti reč o nekom drugom zabranjenom protivpravnom ponašanju, ali ne i o diskriminaciji. Kako tužilac u ovom postupku smatra da je diskriminacija od strane tuženog prema njemu izvršena iz razloga navedenih u sadržini samog zahteva, a lično svojstvo koje tužilac navodi kao osnov diskriminacije su status i njegova uverenja što se ispoljilo kroz nezakonito, odnosno neosnovano postupanje tuženog u radno-pravnom statusu tužioca i prilikom odlučivanja o konkursu za direktora JMU RTS, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nije učinio verovatnim svoje tvrdnje da je diskriminisan po svom ličnom svojstvu u vezi sa odbacivanjem njegove prijave na konkurs i nepozivanje na posebnu sednicu upravnog odbora, nevraćanjem na rad, donošenja rešenja od 30.07.2008. godine, neisplaćivanjem zarada, regresa, toplog obroka i prevoza u 2008. godini, neuplaćivanjem doprinosa, upućivanjem na plaćeno odsustvo, neobezbeđivanjem uslova za rad, te ometanja prilikom ulaska u zgradu. Tužilac nije bliže opredelio lično svojstvo usled koga je on bio diskriminisan i ugrožen zbog kojih se prema njemu postupalo različito u odnosu na druge zaposlene.

Osporavanje pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, ali ih nije posebno obrazlagao ceneći da nisu od uticaja za donošenje drugačije odluke u skladu sa ovlašćenjem iz člana 414. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen kao neosnovan, jer tužilac nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković