U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Radoslave Mađarov i Dragane Boljević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Vračević, advokat iz ..., protiv tuženog AD „Imlek“, Beograd, sa sedištem u Padinskoj Skeli, čiji je punomoćnik Igor Isailović, advokat iz ..., radi poništaja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1492/19 od 14.04.2021. godine, u sednici održanoj 05.12.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1492/19 od 14.04.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1492/19 od 14.04.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1868/10 od 05.09.2018. godine, kojom nije dozvoljeno preinačenje tužbe izneto u podnesku tužioca od 09.12.2011. godine; odbijen tužbeni zahtev da se poništi rešenje tuženog broj ... od 19.10.2009. godine i Sporazum između tuženog i tužioca o prestanku radnog odnosa broj ... od 19.10.2009. godine, te tuženi obaveže da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto ...; tužilac obavezan da tuženom naknadi parnične troškove od 163.500,00 dinara. Odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postpuka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbi članova 441. i 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a razlozi na kojima je presuda zasnovana jasni su i u skladu sa odredbom člana 396. stav 1. ZPP, pa nije učinjena relativno bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju je revizijom ukazano. Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu prihvatajući činjenično utvrđenje prvostepenog suda, pa u skladu sa članom 407. stav 2. ZPP nisu razmatrani navodi kojima revident suštinski pobija pravilnost i potpunost činjeničnog utvrđenja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu, ... kod tuženog, ovlašćeni zaposleni nakon završenog posla 17.10.2009. godine (subota) predočili su da je otkriveno njegovo protivpravno činjenje vezano za korišćenje poverene imovine tuženog. Nakon toga, tužilac je podneo pismenu izjavu da želi da mu prestane radni odnos, zbog ličnog osećaja odgovornosti. Dana 19.10.2009. godine sačinjeni su sporni sporazum o prestanku radnog odnosa i rešenje o prestanku radnog odnosa na osnovu sporazuma, koje pismene isprave su tužiocu, zajedno sa obaveštenjem o posledicama vezanim za ostvarivanje prava u slučaju nezaposlenosti, lično uručeni 24.11.2009. godine. Tužilac je protiv dvojice zaposlenih tuženog, sa kojima je obavio razgovor 17.10.2009. godine nadležnom sudu podneo optužni predlog, sa tvrdnjom da su učinili krivično delo prinude iz člana 135. stav 1. KZ. Optužni predlog je odbijen pravnosnažnim rešenjem suda od 28.03.2012. godine.

Sa polazištem na navedeno utvrđenje, nižestepeni sudovi su zaključili da su sporni sporazum i rešenje od 19.10.2009. godine akti pravne tehnike sporazumnog prestanka radnog odnosa tužioca kod tuženog, pa su odbili tužbeni zahtev na osnovu odredbi članova 60, 61. i 65. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 177. Zakona o radu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo.

Tužbeni zahtev zasnovan je na tvrdnji tužioca da je sporni sporazum o prestanku radnog odnosa kod tuženog rezultat mane volje tužioca. U tužbi tužilac izričito navodi da su mu 24.11.2009. godine uručeni sporni sporazum i rešenje, kao i obaveštenje o posledicama vezanim za ostvarivanje prava u slučaju nezaposlenosti, koje prilaže uz tužbu.

Činjenično je razjašnjeno iz kojih razloga i pod kojim okolnostima je tužilac 17.10.2009. godine podneo pismeni zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa, a sadržina izvedenih dokaza nije potvrdila njegove navode o postojanju mane volje prilikom potpisivanja sporazuma. Nejasno je iz kojih razloga tužilac u reviziji navodi da on nije zahtev mogao podneti 17.10.2009. godine, pošto je subota neradni dan, kada je prilikom saslušanja pred sudom izjavio da je toga dana radio i da je razgovor sa zaposlenima tuženog obavljen nakon što se vratio ... u poslovne prostorije tuženog.

Dakle, u konkretnom slučaju nesumnjivo je da je osnov prestanka radnog odnosa sporazum, koji su stranke zaključile u formi predviđenoj članom 177. stav 1. Zakona o radu, te da je potpisivanju sporazuma prethodilo pismeno upozorenje tuženog sačinjeno u skladu sa članom 177. stav 2. tog zakona.

Činjenica da je tuženi, osim pismenog sporazuma, doneo i rešenje kojim je konstatovao da tužiocu radni odnos prestaje po osnovu sporazuma, sa poukom o pravnom leku, nije suprotno odredbi člana 193. Zakona o radu, pa se revizijom neosnovano ukazuje da je pobijano rešenje suprotno zakonu i da ima uslova za njegov poništaj.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković