Tužioci su podneli odgovor na reviziju tuženih sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene odredaba ovog zakona, pri čemu je drugostepeni sud ocenio sve bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti. Ukazivanje u reviziji na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije od uticaja, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilaca sada pokojni ZZ, kao prodavac zaključio je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti – stana, dana 05.06.1992. godine, koji je overen u Opštinskom sudu u Somboru pod brojem .../... sa tuženim DD, njegovim ocem II i majkom JJ, kao kupcima s druge strane. Predmet ugovora o kupoprodaji je stan u ... površine 59,32 m2, na kojem je tuženi DD, kao kupac stekao pravo prenosa vlasništva na svoje ime, dok je u korist kupaca II i JJ uspostavljeno pravo zabrane otuđenja i opterećenja na predmetnom stanu. Sada pok. ZZ je na predmetnom stanu zadržao pravo plodouživanja. Tuženi DD se upisao kao vlasnik predmetnog stana u javnim knjigama, upisana je i zabrana otuđenja i opterećenja na predmetnom stanu u korist II i JJ, dok pravo doživotnog plodouživanja u korist prodavca ZZ nije upisano u javnim knjigama. Sada pok. ZZ je 31.05.1994. godine, podneo tužbu protiv DD, II i JJ radi raskida i poništaja navedenog ugovora o kupoprodaji. U tom postupku pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Somboru P 9/10 od 23.03.2011. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđena ništavost navedenog ugovora o kupoprodaji koji je zaključen 05.06.1992. godine i overen u Opštinskom sudu u Somboru Ov .../... . U toku parničnog postupka ZZ je preminuo, te su postupak preuzeli njegovi pravni sledbenici ćerka AA i sin KK, koji je preminuo 06.11.2016. godine, a njegovi pravni sledbenici su tužioci BB, VV i GG. Tuženi DD je poklonio predmetni stan svojoj deci, tada maloletnim ĐĐ i EE, kao poklonoprimcima i pravo doživotnog plodouživanja svojoj vanbračnoj supruzi tuženoj ŽŽ, koja je zastupala zajedničku decu prilikom zaključenja predmetnog ugovora 14.08.2008. godine, a koji je overen u Opštinskom sudu u Somboru dana 15.08.2008. godine, pod brojem Ov .../... . Na osnovu tog ugovora tuženi ĐĐ i EE su upisani u javnim knjigama kao nosioci prava svojine sa po jednom polovinom idealnog dela na predmetnom stanu, sa upisom prava doživotnog plodouživanja u korist tužene ŽŽ.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji predmetnog stana pravnosnažnom presudom, koji je bio osnov sticanja prava svojine i upisa prava vlasništva u korist tuženog DD ima za posledicu da ugovor ostaje bez dejstva od dana zaključenja ugovora (ex tuntc), čime je otpao pravni osnov sticanja prava svojine, pa tuženi DD, kao poklonodavac nije mogao raspolagati stanom u korist poklonoprimca. Zato je delimičnom presudom usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je naknadno zaključeni ugovor o poklonu stana apsolutno ništav pravni posao i ne proizvodi pravno dejstvo, jer je njegov predmet bio nedopušten u smislu članova 47. i 49. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo i na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice po članu 109. navedenog zakona.

U konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Somboru P 9/10 od 23.03.2011. godine, utvrđena je ništavost ugovora o kupoprodaji koji je zaključen 05.06.1992. godine i overen u Opštinskom sudu u Somboru pod Ov 4483/92 dana 10.06.1992. godine, između sada pok. ZZ, kao prodavca i tuženih DD, II i JJ, kao kupaca. Ništav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo od trenutka zaključenja (ex tunc) i smatra se da nije ni nastao. Po članu 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Da bi upis u registar nepokretnosti doveo do sticanja prava svojine, neophodno je da je taj upis zasnovan na punovažnom ugovoru kao osnovu sticanja. Stoga, prestanak postojanja osnova dovodi u pitanje ugovorom stečeno pravo svojine tuženog DD, kao kupca, pa kako je utvrđenjem ništavosti ugovora o kupoprodaji predmetnog stana, otpao pravni osnov sticanja prava svojine, to je pravilno stanovište nižestepenih sudova da je naknadno zaključeni ugovor o poklonu, kojim je tuženi DD raspolagao predmetnim stanom, apsolutno ništav pravni posao. Neosnovani su navodi revizije kojima se osporava aktivna legitimacija i pravni interes tužilaca, kao pravnih sledbenika sada pok. ZZ, prodavca po ništavom ugovoru o kupoprodaji stana, jer na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice po članu 109. ZOO. Pitanje savesnosti poklonoprimaca, kao sticalaca koje se postavlja u reviziji tuženih, nije od uticaja na drugačiji zaključak imajući u vidu utvrđene okolnosti konkretnog slučaja. Tuženi DD je predmetnim ugovorom o poklonu besteretno raspolagao u korist svoje tada maloletne dece i vanbračne supruge, u toku postupka za utvrđenje ništavosti prethodnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti – stana, pa su bez uticaja revizijski navodi da je ugovor o poklonu zaključen u vreme kada je postojala pravnosnažna presuda kojom je tužbeni zahtev ZZ odbijen kao neosnovan. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev 2988/07 od 25.12.2008. godine, na koje revizija ukazuje, ukinute su nižestepene presude kojima je odbačena tužba za poništaj ugovora zbog presuđene stvari i odbijen zahtev za raskid tog ugovora, upravo zato što nisu ocenjeni razlozi apsolutne ništavosti ugovora sa stanovišta činjenično-pravnog osnova postavljenog tužbenog zahteva u toj parnici. Sledom navedenog kao neosnovani su ocenjeni svi revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a delom navoda se osporava utvrđeno činjenično stanje što nije revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Zahtev tužilaca za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen primenom člana 165. ZPP, jer ovi troškovi nisu bili potrebni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković