Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 450/2025 od 09.04.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke za naknadu štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti i prava ličnosti usled neosnovanog lišenja slobode u visini od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.11.2024. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade štete zbog umanjenja životne aktivnosti isplati 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.11.2024. godine do isplate, a preko navedenog do dosuđenog iznosa prvostepenom presudom od 700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 218.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate. Stavom četvrtim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu stavova drugog, trećeg i četvrtog izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu u smislu odredbi članova 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu, koji je bio zaposlen u Policijskoj upravi u ..., je rešenjem istražnog sudije od 08.11.2012. godine, određen pritvor, zbog sumnje da je izvršio produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. KZ u vezi člana 61. KZ. Tužilac je u pritvoru proveo ukupno devet dana, a pravnosnažnom presudom od 01.02.2019. godine oslobođen je od optužbe. Tužilac je na posao vraćen 2016. godine, a 25.10.2022. godine prestao mu je radni odnos jer je od strane Komisije za ocenu radne i zdravstvene sposobnosti utvrđeno da je izgubio radnu sposobnost za profesionalno vršenje policijskih poslova. Kao posledica pritvaranja i svih okolnosti vezanih za krivično delo koje je tužiocu stavljeno na teret, došlo je do trajnih izmena njegove ličnosti, koje umanjuju životnu aktivnost za 30% i trajaće do kraja tužiočevog života.

Prvostepeni sud, primenom odredbi člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, nalazi da tužiocu pripada naknada štete zbog umanjenja životne aktivnosti koja je neposredna posledica neosnovanog lišenja slobode, a visinu naknade odmerava ceneći da je tužilac bio po profesiji policajac, da mu je na teret stavljeno krivično delo u vršenju službe, da je događaj bio medijski propraćen, zbog čega je trpeo osudu okoline i osećaj stida i sramote. Cenjena je i činjenica da je tužilac odmah nakon puštanja iz pritvora počeo da koristi sedative i lekove za pritisak i srce, da ih od tog vremena neprekidno koristi, da je izolovan, povučen, nezainteresovan za okolinu, netolerantan, da se ne raduje i da kod njega ne postoji inicijalni pokretač voljnih aktivnosti.

Drugostepeni sud, sa polazištem na pravnu prirodu i svrhu naknade nematerijalne štete po članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, nalazi da je prema okolnostima konkretnog slučaja dosuđena naknada previsoka, a da se iznosom od 300.000,00 dinara otklanjaju štetne posledice i kod tužioca uspostavlja psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo sadržano u članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, kada je našao da je prvostepeni sud pogrešno usvojio tužbeni zahtev preko iznosa od 300.000,00 dinara.

Pravilno prvostepeni sud nalazi da se naknada nematerijalne štete mora individualizovati prema okolnostima svakog konkretnog slučaja. U spornom odnosu ne mogu biti bez značaja pravna priroda i kvalifikacija krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, da je tužilac u vreme pritvaranja imao 30 godina i bio porodičan čovek, da je pritvor kod njega uzrokovao zdravstvene tegobe koje u kontinuitetu traju, kao i da postoji umanjenje životne aktivnosti tužioca od 30% koje je neposredna posledica neosnovanog pritvaranja. Po oceni Vrhovnog suda, utvrđene manifestacije umanjenja životne aktivnosti tužioca, koja su se reflektovale kako na profesionalni, tako i privatni život - povučenost, nemir, kontinuirano neraspoloženje, strahovi i napetost, predstavljaju okolnosti koje opravdavaju dosudu novčane naknade od 700.000,00 dinara, kako je to pravilno našao prvostepeni sud. Ovim iznosom, suprotno stanovištu drugostepenog suda, ne pogoduje se težnjama koje nisu spojive sa pravnom prirodom i društvenom svrhom novčane naknade, kao građanskopravne sankcije za utvrđenu povredu prava ličnosti.

Na osnovu odredbi članova 165. stav 2. i 153. stav 2. ZPP, odlučeno je i o troškovima postupka, koji su kao sporedno potraživanje uslovljeni odlukom o glavnom zahtevu, pa je i u ovom delu prvostepena presuda potvrđena. Tužiocu su u skladu sa članom 154. ZPP dosuđeni i troškovi revizijskog postupka od 119.000,00 dinara, koje čine nagrada za sastav revizije od 30.000,00 dinara, kao i sudske takse na reviziju od 35.600,00 dinara i na presudu o reviziji od 53.400,00 dinara.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković