Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3317/24 od 12.09.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilaca i tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavila tužena Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, protiv stava prvog izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o posebnoj po članu 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka su tražili i opredelili.

Po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi propisani članom 404. ZPP za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, pošto solidarna obaveza Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije za spornu obavezu postoji zbog propusta njenog pravnog prethodnika, Agencije za privatizaciju u postupku usvajanja socijalnog programa, kao organa nadležanog za sprovođenje postupka restrukturiranja poslodavca tužilaca Kompanija „ INTERNATIONAL CG “ Beograd i „GENERALEXPORT“ Beograd. O ovom pitanju izražen je stav u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1341/2016 od 31.01.2018. godine, nakon odluke Ustavnog suda Už 2049/2013 od 04.10.2013. godine, koja je prihvatila stanovište u odluci Už 4639/2012 od 08.05.2013. godine i koja ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe u tom predmetu, saglasno odredbi člana 87. Zakona o ustavnom sudu. Presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse u kojoj je raspravljeno pitanje isplate tražene naknade u odnosu na Agenciju.

Iz izloženih razloga, primenom člana 404.ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

U sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, kao u drugim imovinskopravnim sporovima – prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 01.11.2010. godine, od strane više tužilaca, koji se nalaze u položaju formalnih suparničara iz člana 205. stav 1. tačka 2. ZPP, u kojoj situaciji se vrednost predmeta spora merodavna za ocenu dozvoljenosti revizije, saglasno članu 403. stav 3. ZPP, određuje prema vrednosti glavnog zahteva svakog tužioca zasebno. Vrednost pobijanog dela drugostepene presude, kao najveći pojedinačno usvojeni zahtev jednog od tužilaca je 6.800 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtevi odnose na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 413. ZPP u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Zahtev tužilaca za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, odbijen je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer odgovor na reviziju nije potreban radi vođenja parnice, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković