Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, tužiočeva posebna revizija u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stav 2. navedenog člana nisu razmatrani, jer se revizija iz tog razloga ne može izjaviti (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ugovorom o radu od 16.04.2015. godine zasnovao radni odnos sa tuženim u trajanju od pet godina. Po isteku tog roka, stranke su 28.02.2020. godine zaključile novi ugovor o radu, u trajanju od pet godina. Tužiočevo prebivalište nalazi se u ... . Odredbom člana 13. ugovora o radu od 16.04.2015. godine i odredbom člana 6. ugovora o radu od 28.02.2020. godine ugovoreno je da su u tužiočevu zaradu, odnosno platu uračunati troškovi međugradskog prevoza i smeštaja, i da tuženi ne snosi nikakve troškove njegovog prevoza i smeštaja. Pravilnikom o radu tuženog od 07.06.2012. godine propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, u skladu sa Odlukom Saveta tuženog o načinu i visini naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada od 20.02.2012. godine. Označenom Odlukom predviđeno je da pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada ostvaruje svaki zaposleni čije je mesto boravka, odnosno adresa stanovanja na teritoriji Grada Novog Pazara, u visini cene prevozne karte u gradskom i prigradskom javnom saobraćaju, a na osnovu cenovnika prevozioca čije se usluge koriste i broja radnih dana. Tuženi je u 2017, 2018, 2019. i 2020. godini donosio odluke o uvećanju zarada zaposlenih, kojima je predviđeno da se zarade zaposlenih mogu uvećati do 20% mesečno, na ime troškova prevoza do Novog Pazara, obuke i treninga zaposlenih vezanih za kvalitetnije obavljanje poslova, uvođenja nove informatičke opreme, učenja jezika, publikovanja radova i studijskih istraživanja. Prema tim odlukama, koje su se primenjivale u kalendarskim godinama za koje su donete, procenat uvećanja zarade određuje rektor tuženog, u skladu sa raspoloživim finansijskim sredstvima i može ih uvećati i do 30% ako za to postoje finansijske mogućnosti. Tužilac je u danima kada je radio putovao na relaciji ... – Beograd – Novi Pazar. U spornom periodu cena prevozne karte na toj relaciji sa staničnom uslugom iznosila je 7.260,00 dinara. Smeštaj u motelu „Konak ...“ naplaćivan je po ceni od 1.800,00 dinara. Obračunske liste tužiočeve zarade sadrže posebnu stavku: „po odluci saveta“ i iznose koji su mu po tom osnovu isplaćivani u svakom mesecu utuženog perioda. Tuženi je isplatio tužiocu troškove prevoza za jun, jul, oktobar, novembar i decembar 2020. godine, odnosno januar, februar, mart, april, maj i jul 2021. godine. Veštačenjem je utvrđena visina troškova prevoza na bazi cene prevozne karte sa staničnom uslugom i troškova prenoćišta, na osnovu cene te usluge u označenom motelu u Novom Pazaru.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, zasnovanom na članu 89. stav 1. Zakona o visokom obrazovanju („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 88/17 ... 76/23), člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, članu 22. Posebnog kolektivnog ugovora za visoko obrazovanje („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 86/19 ...152/20), odredbama Pravilnika o radu tuženog i članu 13. ugovora o radu od 16.04.2015 godine, odnosno članu 6. ugovora o radu od 28.02.2020. godine, pravo tužioca na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada nije povređeno jer je tuženi, u skladu sa svojim opštim aktom, pored iznosa zarade (u obračunskim listima iskazanog pod stavkom rad po vremenu) isplaćivao i troškove prevoza (u obračunskim listima iskazane pod stavkom po odluci saveta), a tužilac nije dokazao da su na taj način isplaćeni troškovi bili niži od visine cene prevozne karte u međugradskom saobraćaju. Tužilac, po shvatanju prvostepenog suda, nema pravo na naknadu troškova smeštaja, jer su stranke zaključenim ugovorima o radu ugovorile da će se oni uračunati u zaradu, a odredbom člana 118. stav 1. Zakona o radu i nekom drugom odredbom tog zakona nisu predviđeni troškovi smeštaja.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Žalbene navode da tuženi ne može svojim opštim ili pojedinačnim aktima uređivati pravo na naknadu troškova prevoza zaposlenog na način koji je u suprotnosti sa Zakonom o radu i da je zato trebalo primeniti odredbe tog zakona, drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane, u suštini iz istih razloga kojima je nižestepeni sud obrazložio odluku o neosnovanosti tužbenih zahteva.

Po oceni revizijskog suda, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili o tužbenom zahtevu za naknadu troškova prenoćišta.

Odredbom člana 89. stav 1. Zakona o visokom obrazovanju, važećeg u spornom – utuženom periodu, bilo je propisano da se u pogledu prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih na visokoškolskoj ustanovi primenjuje zakon kojim se uređuje rad, ako tim zakonom nije drugačije uređeno.

Zakonom o radu, pored ostalog, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, za vreme provedeno na službenom putu u zemlji i inostranstvu, smeštaj i ishranu za rad i boravak na terenu ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade, za ishranu u toku rada ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. stav 1. tačka 1 – 6); da se opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može utvrditi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć, kao i druga primanja (član 120).

Posebnim kolektivnim ugovorom za visoko obrazovanje uređena su i druga primanja zaposlenih, tako što je propisano da je poslodavac dužan da isplati zaposlenom otrpemninu pri prestanku radnog odnosa radi korišćenja prava na penziju; naknadu troškova pogrebnih usluga u slučaju smrti člana uže porodice, a člnovima uže porodice u slučaju smrti zaposlenog; naknadu štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja; solidarnu pomoć i jubilarnu nagradu (član 23), a iz sopstvenih prihoda poslodavac može obezbediti poklon za Novu godinu deci zaposlenog starosti do 15 godina života, zaposlenoj ženi za Dan žena, za zaposlenog ugovoriti kolektivno osiguranje od posledica nezgode koja je nastala za vreme rada, kao i kolektivno osiguranje za slučaj težih bolesti i hiruških intervencija, odnosno zaposlenima obezbediti sistematske preglede (član 24). Prema članu 25. tog posebnog kolektivnog ugovora, zaposlenima pripada pravo na isplatu novogodišnje nagrade u jednokratnom iznosu, o čijoj visini i dinamici isplate svake godine pregovaraju Vlada i reprezentativni sindikati.

Sledstveno izloženom, po stanovištu revizijskog suda, Posebnim kolektivni ugovorom za visoko obrazovanje, Pravilnikom o radu tuženog i ugovorima o radu koje su stranke zaključile nije predviđeno pravo tužioca na naknadu troškova prenoćišta u mestu njegovog rada. Štaviše, ugovorima o radu je ugovoreno da tuženi – poslodavac ne snosi te troškove, a takvo ugovaranje nije u suprotnosti sa članom 8. stav 2. i članom 9. Zakona o radu. Ovi troškovi ne mogu se podvesti pod troškove iz člana 118. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, jer se ne radi o troškovima smeštaja i ishrane za rad u boravak na terenu, pod kojim se podrazumeva rad i boravak zaposlenog van mesta njegovog rada.

Iz tih razloga, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani navodi revidenta da su nižestepeni sudovi progrešnom primenom materijalnog prava odlučili o tužbenom zahtevu za naknadu troškova prenoćišta, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Međutim, osnovani su navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava na kojem je zasnovana odluka nižestepenih sudova o tužbenom zahtevu za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada.

Pravo tužioca na naknadu tih troškova predviđeno je članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, koji se na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o visokom obrazovanju primenjuje na zaposlene u visokoškolskim ustanovama. Prema članu 22. stav 1. tačka 1, stav 2. i 3. Posebnog kolektivnog ugovora za visoko obrazovanje, poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski) koja mora biti isplaćena do 05-og u mesecu za prethodni mesec, ukoliko nije obezbedio sopstveni prevoz, čiji sastavni deo čini i peronska karta ako je uslov za korišćenje prevoza; ako na istoj relaciji prevoz obavlja više prevoznika ili na konkretnoj realizaciji nema organizovanog javnog prevoza, pri utvrđivanju stvarnih troškova prevoza uzima se u obzir prosečna cena karata prevoznika za tu relaciju, odnosno sličnu relaciju; na zahtev zaposlenog poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi mesečnu kartu za dolazak i odlazak sa rada, ukoliko nije obezbedio sopstveni prevoz.

Troškovi dolaska i odlaska sa rada se, shodno članu 105. stav 3. Zakona o radu, ne smatraju zaradom.

Odredba člana 26. Pravilnika o radu tuženog od 07.06.2012. godine o troškovima prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju ne odnosi se na troškove međugradskog prevoza. Označena odredba upućuje na odluku saveta tuženog o visini naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada od 20.02.2012. godine, kojom je predviđeno da pravo na naknadu tih troškova ostvaruje svaki zaposleni čije je mesto boravka, odnosno adresa stanovanja na teritoriji grada Novog Pazara. Tužilac ima prebivalište u ... .

Nižestepeni sudovi su odluku o tužbenom zahtevu za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada zasnovali na sadržini člana 13. ugovora o radu od 16.04.2015. godine i člana 6. ugovora o radu od 28.02.2020. godine, a da prethodno nisu ocenili da li su te odredbe pravno valjane, u smislu da tužiocu daju manja prava od onih koja su mu priznata zakonom i posebnim kolektivni ugovorom, kao i na odlukama tuženog, koje su donete za svaku kalendarsku godinu u utuženom periodu. Pri tom, nisu sa dovoljnom pažnjom cenili sadržinu tih odluka kojima je predviđena mogućnost uvećanja plata zaposlenih do 20%, ne samo po osnovu troškova prevoza do Novog Pazara, već i po osnovu drugih aktivnosti zaposlenog (učešća u obuci i treningu radi kvalitetnijeg obavljanja poslova, uvođenja nove infrastrukturne opreme, učenja jezika, publikovanja radova i studiskih istraživanja). Tuženi je u svakom mesecu spornog perioda isplaćivao tužiocu određene novčane iznose po osnovu tih odluka, ali nižestepeni sudovi nisu razjasnili i pouzdano utvrdili da li je tim iznosima tuženi nadoknadio troškove međugradskog prevoza tužioca, ili su one vršene i po nekom od drugih osnova iz navedenih odluka. Osim toga, ako bi se i prihvatio zaključak nižestepenih sudova da su na taj način plaćeni samo troškovi tužioca za dolazak i odlazak sa rada, nižestepeni sudovi nisu pouzdano utvrdili da li su tako ti troškovi nadoknađeni u celosti, imajući u vidu podatke o isplaćenim mesečnim iznosima navedenim u kartonu primanja tužioca – stavke „po odluci saveta“ i visine tih troškova utvrđenih nalazom veštaka.

Iz tih razloga, po nalaženju revizijskog suda, usled pogrešne primene materijalnog prava u ovom sporu činjenično stanje bitno za odluku o zahtevu za naknadu troškova tužioca za dolazak i odlazak sa rada nije pravilno i u potpunosti utvrđeno, zbog čega su obe nižestepene presude u tom delu ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će prethodno oceniti pravnu valjanost označenih odredbi ugovora o radu kojima je ugovoreno da tuženi ne snosi troškove prevoza do Novog Pazara, jer su oni uračunati u zaradu, a zatim utvrditi da li je isplatama po odlukama saveta tuženog donošenim za svaku kalendarsku godinu u periodu od 2017. do 2020. godine vršena naknada troškova prevoza tužioca od mesta njegovog prebivališta do mesta rada, ili su te isplate vršene i po drugom osnovu navedenim u tim odlukama, a ako su na taj način tužiocu nadoknađivani troškovi prevoza i da li su isti nadoknađeni u visini propisanoj članom 22. Posebnog kolektivnog ugovora za visoko obrazovanje.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković