Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o izjavljenoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Postupajući na osnovu navedene zakonske odredbe, Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.

Predmet tražene pravne zaštite je potraživanje iznosa od 1.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na osnovu ispostavljene posebne parking karte broj .. . Prema utvrđenju nižestepenih sudova, tužena je dužnik obaveze plaćanja posebne karte jer se prema članu 8. stav 2. Odluke o javnim parkiralištima grada Vranja ista smatra korisnikom javnog parkiranja. Utvrđeno je da je JKP „Parking servis“ Vranje ustupio svoja pojedinačna potraživanja po osnovu dospelih, a neplaćenih naknada za korišćenje parking mesta, kao i izdatih, a neplaćenih posebnih parking karti na ovde tužioca ugovorom o cesiji. Tužena je uručenjem opomene obaveštena o navedenom ustupanju u smislu čl. 438. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu nižestepeni sudovi ukazuju na to da sama činjenica obaveštenja dužnika o zaključenom ugovoru o cesiji ne utiče na valjanost ugovora o cesiji, niti je uslov za postojanje tog ugovora. Iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi su smatrali da je neosnovan prigovor nedostatka aktivne i pasivne legitimacije istaknut od strane tužene. Budući da je tužena bila u obavezi da izmiri dugovanje u roku od osam dana od dana izvršenog parkiranja, prema stanovištu drugostepenog suda, sledećeg dana po isteku navedenog roka je tužena bila u docnji od kada tužiocu pripada zakonska zatezna kamata saglasno čl. 277. i 324. st. 1. ZOO.

Revident se ne poziva ni na jednu odluku koja bi bila suprotna odlukama donetim u istim ili sličnim činjeničnopravnim situacijama. Iz navedenih razloga, izjavljena posebna revizija ne govori u prilog neujednačenoj sudskoj praksi. Suštinski, revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja (u pogledu činjenice obaveštenja dužnika o zaključenom ugovoru o ustupanju potraživanja), što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj. Posebna revizija služi kao izuzetno i krajnje pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Iz izloženog proizilazi i to da u konkretnom slučaju ne postoji potreba ni za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da nije dozvoljena.

Tužba je podneta 22.05.2023. godine. Vrednost predmeta spora koji se pobija revizijom jeste iznos od 1.000,00 dinara.

Kako se radi o tužbenom zahtevu koji se odnosi na novčano potraživanje koje očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to predmetni spor ima karakter parnice o sporu male vrednosti, u smislu člana 468. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku protiv odluke drugostepenog suda donete u parnici o sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odbacio reviziju tužene, kao nedozvoljenu, u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković