Privredni sud u Novom Sadu je 11.03.2020. godine, u predmetu P 226/20, doneo rešenje koim je odredio privremenu meru, kojom je postavljena prinudna uprava u društvu „Sloga“ a.d. Kać i određeno da će poslove prinudnog upravnika, odnosno poslove zastupanja i donošenja svih odluka iz nadležnosti skupštine i zakonskog zastupnika, obavljati licencirani stečajni upravnik agroekonomske struke, GG.

Dana 04.03.2020. godine između tužioca, kao poslodavca, koga je zastupao generalni direktor VV i tuženog, kao zaposlenog, zaključen je Sporazum o prestanku radnog odnosa, kojim su se sporazumeli da zaposlenom prestane radni odnos sa danom 04.03.2020. godine, a tačkom 6. sporazuma poslodavac se obavezao da zaposlenom isplati otpremninu u neto iznosu od 6.000.000,00 dinara u roku od tri dana od dana zaključenja sporazuma. Dana 05.03.2020. godine zaključen je Sporazum o namirenju duga, kao izvršna isprava, između AA, kao poverioca i „Sloga“ a.d. za poljoprivrednu proizvodnju Kać, koga je zastupao generalni direktor VV, kao dužnika. Sporazumom su ugovorne strane konstatovale da je poverilac obavljao poslove generalnog direktora kod dužnika, da je nadzorni odbor dužnika doneo Odluku od 05.11.2015. godine kojom se usvaja zahtev AA, te mu se utvrđuje pravo na otpremninu u slučaju prestanka radnog odnosa bez njegove krivice u visini od 6 prosečnih zarada isplaćenih za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se islaćuje otpremnina, za svaku navršenu godinu rada u „Sloga“ a.d. Kać, kao i pravo na jednokratnu novčanu naknadu u navedenom iznosu u slučaju premeštaja sa poslova generalnog direktora na druge poslove ili upućivanje kod drugog poslodavca, da je nadzorni odbor 28.11.2019. godine doneo Odluku kojom se poverilac razrešava funkcije generalnog direktora dužnika, da je Aneksom ugovora o radu od 24.02.2020. godine poverilac raspoređen na poslove Koordinatora za komercijalne poslove, da prosečna plata za poslednja tri meseca, koja prethode mesecu u kojem je poverilac razrešen iznosi 171.700,00 dinara, u skladu sa potvrdom dužnika od 02.12.2019. godine, da je na dan razrešenja poverilac navršio 9 godina rada kod dužnika, te da se utvrđuje iznos novčane naknade zbog razrešenja poverioca sa funkcije generalnog direktora dužnika i premeštaja na druge poslove, kao i dinamika isplate naknade. Sporazumom se dužnik obavezao da poveriocu isplati naknadu u ukupnom iznosu od 9.271.800,00 dinara u četiri jednake rate od po 2.317.950,00 dinara, i to: prvu ratu u roku od 3 dana od dana zaključenja ovog sporazuma, drugu najkasnije do 15.05.2020. godine, treću najkasnije do 15.07.2020. godine i četvrtu najkasnije do 15.09.2020. godine, a ugovorne strane su se saglasile da je dužnik dužan platiti poveriocu zakonsku zateznu kamatu na dospeli, a neplaćeni dug od dana padanja u docnju do dana isplate. Dužnik se obavezao da na dan potpisivanja sporazuma preda poveriocu dve registrovane blanko menice sa meničnim ovlašćenjima, da poverilac iste može popuniti sa klauzulom „bez protesta“ i poslati na naplatu, za sve obaveze, ukoliko dužnik ne izmiruje dug saglasno dinamici utvrđenoj članom 2. sporazuma. Poverilac ima pravo da pismenim obaveštenjem dužniku celokupan neizmireni dug dužnika proglasi dospelim prvog radnog dana nakon isteka roka od 8 dana od dana dospelosti bilo koje rate, ukoliko dužnik ne izmiruje dug u rokovima utvrđenim sporazumom. Ugovorne strane su se saglasile da ovaj sporazum ima snagu izvršne isprave. Navedeni sporazum je solemnizovan od strane javnog beležnika 05.03.2020. godine, pri čemu je javni beženik ugovorne strane upozorio da solemnizovana privatna isprava ima svojstvo javne isprave, a u konkretnom slučaju i svojstvo izvršne isprave, što je uneto u klauzulu o potvrđivanju isprave (solemnizacionu klauzulu).

Tužilac je po osnovu Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 04.03.2020. godine i Sporazuma o namirenju duga od 05.03.2020. godine preneo tuženom na račun 13.03.2020. godine novčana sredstva od 8.200.000,00 dinara na ime otpremine i naknade (6.000.000,00 + 2.200.000,00).

Tuženi je, u svojstvu izvršnog poverioca, 06.08.2020. godine podneo Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv tužioca, kao izvršnog dužnika, predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave - menice broj ... od 04.03.2020. godine, radi naplate dospelog potraživanja od 7.071.800,00 dinara. Osnovni sud u Novom Sadu je 10.08.2020. godine doneo rešenje o izvršenju kojim je odredio preloženo izvršenje i utvrdio troškove izvršnog poverioca od 58.051,00 dinara. Izvršni dužnik je izjavio prigovor protiv rešenja o izvršenju. Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu od 09.10.2020. godine usvojen je prigovor izvršnog dužnika i određeno da će se izvršni postupak nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga, te je određen zastoj izvršnog postupka do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka. Spis predmeta je dostavljen Višem sudu u Novom Sadu, koji je 30.09.2021. godine održao pripremno ročište, dok na ročište za glavnu rapravu zakazano za 11.05.2022. godine nije pristupio uredno pozvani tužilac, kao ni punomoćnik tuženog, te je sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom i rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu od 10.08.2020. godine ukinuo u celosti, a dalji postupak obustavio. Rešenje je postalo pravnosnažno 03.06.2022. godine.

Sa tekućeg računa izvršnog dužnika, ovde tužioca, isplaćen je u korist javnog izvršitelja Tamare Gucunja sa danom 04.09.2020. godine iznos od 5.207.876,35 dinara, iznos od 58.051,00 dinara i iznos od 22.379,50 dinara, u prinudnoj naplati po predmetu koji je kod javnog izvršitelja. Istog dana prinudno je naplaćen sa računa kod druge banke po istom predmetu iznos od 149.142,44 dinara, iznos od 5.136,00 dinara i iznos od 1.330.720,66 dinara, a sa deviznog računa iznos od 4.665,35 evra, odnosno 548.268,66 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da je tuženi za potrebe naplate svog potraživanja imao na raspolaganju izvršnu ispravu - sporazum i verodostojnu ispravu - menicu, a kako je tuženi u izvršnom postupku, u svojstvu izvršnog poverioca, predlog za izvršenje podneo na osnovu verodostojne isprave - menice, time je opredelio dalji tok i eventualni ishod izvršnog postupka. Tuženi je u konkretnom slučaju za materijalnopravno ovlašćenje za vođenje postupka u izvršnom postupku uzeo menicu, čime je stvorio mogućnost da tužilac izjavi prigovor, a da se nakon toga, shodno odredbi člana 90. stav 4. ZIO nastavi kao parnični postupak povodom prigovora protiv platnog naloga. U tom parničnom postupku, tužilac je svojim nedolaskom doveo do donošenja rešenja kojim se tužba smatra povučenom, po osnovu čega je posledično ukinuto rešenje o izvršenju na osnovu kog je sprovedena naplata iznosa - potraživanja koje je predmet postupka. Stoga, prema stanovištu nižestepenih sudova, posledica ukinutog rešenja o izvršenju na osnovu kog je tuženi prinudno naplatio potraživanja iz menice, jeste pravo tužioca na povraćaj naplaćenog iznosa, s obzirom na to da je osnov otpao, u smislu odredbe člana 210. st. 2. ZOO. Iz navedenih razloga su nižestepeni sudovi pravnosnažno obavezali tuženog da tužiocu traženi iznos vrati sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe, pa do isplate.

Revident u reviziji osporava stanovište nižestepenih sudova koje se tiče pravnog osnova naplate potraživanja tuženog, navodima da pravni osnov nije rešenje o izvršenju, već Sporazum o namirenju duga od 05.03.2020. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom odredbe člana 210. stav 2. ZOO usvojili tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 7.294.063,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.06.2023. godine, kao dana podnošenja tužbe, do isplate.

Odredbom člana 210. ZOO propisano je da je, kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Članom 214. istog zakona propisano je da kada se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti i plodovi i platiti zatezna kamata, i to ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

Odredbom člana 113. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisano da izvršni dužnik može, kada je izvršenje već sprovedeno, podneti sudu predlog za protivizvršenje. Odredbom člana 115. stav 1. tačka 3. istog zakona, propisano je da se predlog za protivizvršenje podnosi, ako je rešenje o izvršenju ukinuto ili preinačeno tako da je predlog za izvršenje odbačen ili odbijen u roku od 30 dana od dana kada je izvršni dužnik primio odluku. Stavom 2. istog člana propisano je da izvršni dužnik ne može da ostvaruje potraživanje u parničnom postupku dok ne istekne rok u kome može da predloži protivizvršenje.

Sticanje bez osnova iz napred citirane odredbe člana 210. ZOO nastaje kada se jedno lice obogati na račun drugog lica, a to obogaćenje nema pravnog osnova. Osnov su pravne činjenice koje su na osnovu zakona potrebne da bi punovažno bio izvršen prelaz neke imovinske vrednosti iz jedne u drugu imovinu. Osnov može postojati u ugovoru, jednostranoj izjavi volje, sudskoj odluci, administrativnom aktu ili u nekoj drugoj činjenici koju zakon imenuje kao osnov za prelazak neke imovinske vrednosti. U konkretnom slučaju, osnov za prelaz imovinske vrednosti iz jedne u drugu imovinu bilo je rešenje o izvršenju doneto na osnovu verodostojne isprave – menice, na osnovu koga je tuženi naplatio svoje potraživanje od tužioca, uvećano za kamatu i troškove postupka. Ovo rešenje o izvršenju je preispitano po prigovoru, kao zakonom propisanom pravnom leku. Prigovor je usvojen i određeno je da će se izvršni postupak nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga, te je određen zastoj izvršnog postupka do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka. Nadalje, u parničnom postupku, postao je sporan osnov potraživanja tamo tužioca, a ovde tuženog. Sam tužilac je u tom postupku svojim nedolaskom doveo do toga da sud donese rešenje o povlačenju tužbe, pa sledstveno tome i do ukidanja rešenja o izvršenju, na osnovu kog je sprovedena naplata iznosa, odnosno potraživanja koje je predmet ovog postupka. U takvoj situaciji, kada je rešenje o izvršenju, na osnovu kog je isplata izvršena, ukinuto, tužilac je, kao izvršni dužnik, imao mogućnost da podnese sudu predlog za protivizvršenje ili da, po proteku roka u kome može da predloži protivizvršenje, svoja prava ostvari u parničnom postupku - što je u konkretnom slučaju i učinio. Navedeno revident u svojoj reviziji osporava, nalazeći da je postojao osnov naplate, koji predstavlja Sporazum od 05.03.2020. godine. Međutim, kako pravilno i drugostepeni sud zaključuje, ne može da se prenebregne činjenica da postoji razlika između situacije kada se predlog za izvršenje podnosi na osnovu izvršne isprave i one kada se ponosi na osnovu verodostojne isprave. Razlika se, između ostalog, ogleda u pravnim lekovima (jer se rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave pobija žalbom, dok se rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave pobija prigovorom), zatim u razlozima za pobijanje, nadležnosti za postupanje po pravnom leku, posledično i ishodu, odnosno odlukama do kojih mogu dovesti. U ovom postupku sporazum nije od značaja, jer je ovde tuženi odlučio da pokrene postupak izvršenja na osnovu menice, kao verodostojne isprave. U takvoj situaciji, odlučujuća okolnost za primenu instituta sticanja bez osnova iz člana 210. stav 2. ZOO je pravna sudbina rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave - menice, budući da je po prigovoru postupak nastavljen u parnici, a u kojoj je doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom, pa sledom i ukinuto rešenje o izvršenju. Dakle, u konkretnom slučaju je otpao pravni osnov isplate, te je ovde tužilac stekao mogućnost da svoja prava ostvari u ovom postupku u skladu sa članom 210. stav 2. i čl. 214. ZOO.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Sledom navedenog, neosnovana je revizija tuženog, te je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković