Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2485/23 od 25.01.2024. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Višeg suda u Beogradu P1 109/21 od 20.03.2023. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu i u vezi sa radom kod tužene, od strane nadređenih - zaposlenih kod tužene, u periodu od 19.04.2011. godine do 24.04.2015. godine, na način bliže opisan ovim stavom izreke, dok je tužbeni zahtev u delu kojim je tražio da obaveže tužena da spreči svako dalje zlostavljanje na radu i u vezi sa radom koje tužilac trpi od strane nadređenih, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, povrede dostojanstva, ličnog i profesionalnog integriteta isplati iznos od 450.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.03.2021. godine do konačne isplate, kao i da mu na ime pretrpljenog straha isplati iznos od 450.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da objavi presudu u svim većim dnevnim listovima i medijima sa nacionalnom licencom u RS. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 426.800,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 96.000,00 dinara. Stavom sedmim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 35.250,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog prekoračenja tužbenog zahteva pred drugostepenim sudom, bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, a u smislu čl. 403. i 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US , 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana zakona propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni. Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu tužioca u sporu za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu, utvrđenjem da je pretrpeo zlostavljanje na radu (na način opisan u usvajajućem delu stava drugog izreke drugostepene presude), kao i za naknadu nematerijalne štete i objavljivanje presude u javnom glasilu. Uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoje odluke, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti potreba za ujednačavanjem sudske prakse i novim tumačenjem prava u pogledu primene odredbe člana 6. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, br. 36/10), kojim je definisan pojam zlostavljanja i izvršioca zlostavljanja. Pored toga, tužena nije uz reviziju dostavila presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Osim toga, navodima revizije osporava se i utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno po članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Saglasno izloženom, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema prirodi tražene pravne zaštite, primenom člana 29. stav 4. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu ovaj spor spada u parnice iz radnih sporova, dok je stavom 5. istog člana propisano da ako ovim zakonom nisu predviđena posebna pravila, u sporovima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom, shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak. Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nije predviđeno da je u ovoj vrsti sporova revizija uvek dozvoljena, a odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi zaštite od zlostavljanja na radu i naknade štete zbog zlostavljanja na radu, tužilac je podneo 24.04.2015. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tužene nije dozvoljena.

Imajući u vidu da se tražena pravna zaštita ne odnosi na zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, a da vrednost pobijanog dela novčanog potraživanja ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija nije dozvoljena, primenom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 29. stav 5. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić, s. r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković