Dopunskom presudom Osnovnog suda u Smederevu P 706/23 od 20.10.2023. godine, odbijen je prigovor zastarelosti potraživanja kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1801/24 od 05.12.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena dopunska presuda Osnovnog suda u Smederevu P 706/23 od 20.10.2023. godine. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Smederevu P 706/23 od 07.06.2023. godine, dopunjena presudom tog suda P 706/23 od 20.10.2023. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je, pozivom na član 404. ZPP blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku.

Vrednost predmeta spora po članu 28. stav 1. ZPP je 3.925.782,48 dinara, pa redovna revizija po članu 403. stav 3. ZPP nije dozvoljena. Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 372. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tuženi revizijom ne ističe druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje su po članu 407. stav 1. tačka 1. – 3. ZPP predviđene kao razlog zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog od 19.06.2001. godine, tužiocu je priznato pravo na invalidsku penziju, a rešenjem od 21.07.2001. godine, pravo na isplatu penzije. Tuženi je 26.06.2006. godine tužiocu obustavio isplatu penzije, na osnovu zaključka od istog datuma, kojim je po službenoj dužnosti dozvolio ponavljanje postupka, iz razloga što medicinska dokumentacija na osnovu koje je tužiocu priznato pravo na invalidsku penziju ne odgovara podacima zdravstvene ustanove. Rešenjem tuženog od 06.10.2007. godine, ponovljen je upravni postupak okončan donošenjem rešenja od 19.06.2001. godine, poništeno navedeno rešenje i tužiocu nije priznato pravo na invalidsku penziju, pošto je pribavljen novi nalaz prvostepenog organa veštačenja kojim je utvrđeno da kod tužioca ne postoji gubitak radne sposobnosti sa 21.05.2001. godine. Rešenjem Direkcije RF PIO od 19.09.2011. godine je u instancionoj kontroli zakonitosti poništeno prvostepeno rešenje i naloženo prvostepenom organu da ponovo oceni radnu sposobnost tužioca. U daljem toku upravnog postupka tuženi je donosio više prvostepenih odluka, a poslednja je poništena rešenjem drugostepenog organa od 14.12.2018. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da se rešenje poništava na osnovu odredbe člana 171. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, zbog nevođenja računa o pravilima postupka, nepotpuno i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, sa nalogom da pravilno postupi u izvršenju rešenja Direkcije od 30.08.2017. godine, shodno odredbi člana 240. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Rešenjem tuženog od 08.07.2020. godine, odlučeno je da se isplata invalidske penzije tužiocu i dalje obustavlja shodno odredbi člana 122. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju do odazivanja pozivu na pregled radi ponovnog utvrđivanja stanja invalidnosti u postupku pokrenutom po članu 240. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Lekar BB, protiv koje je vođen krivični postupak u kome joj je stavljeno na teret davanje lažnih nalaza, pravnosnažnom presudom krivičnog suda je oslobođena od optužbe u delu za otpusnu listu i dijagnozu tužioca na osnovu koje je ostvario pravo na invalidsku penziju. Veštak ekonomske finansijske struke je na dan 25.03.2022. godine izradio nalaz, na osnovu kog je utvrđeno da glavnica penzije koja je tužiocu priznata rešenjem od 19.06.2001. godine za period od 11.07.2006. godine do 10.02.2020. godine iznosi 3.925.782,48 dinara, a da obračunata kamata na pripadajuće mesečne iznose od dospeća do 25.03.2022. godine, kao dana veštačenja iznosi 3.804.829,32 dinara.

Sa polazištem na činjenicu da rešenje o priznatom pravu na penziju od 19.06.2001. godine nikada nije stavljeno van snage i da dalje proizvodi pravno dejstvo, prvostepeni sud je zaključio da je obustavom isplate penzije bez valjanog pravnog osnova povređeno stečeno pravo na imovinu tužioca u smislu odredbe člana 1. Protokola 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Po članu 210. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“ br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“ br 30/10) zaključkom se odlučuje o pitanjima koja se tiču postupka, odnosno o pitanjima koja se kao sporedna pojave u vezi sa sprovođenjem postupka i o kojima se ne odlučuje rešenjem, pa tuženi zaključkom od 26.06.2006. godine nije mogao da derogira pravo tužioca na invalidsku penziju stečeno pravnosnažnim rešenjem. U daljem toku upravnog postupka nije doneto pravnosnažno rešenje o stavljanju van snage rešenja o pravu na penziju, pa sledi da tuženi nije imao pravni osnov da izvrši obustavu isplate penzije. Tužilac je protiv donetih rešenja izjavljivao pravne lekove, u daljem toku postupka iznova je odlučivano o obustavi penzije, pa istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja nije osnovan u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je prihvatio iznetu pravnu argumentaciju prvostepenog suda, i po stanovištu oba nižestepena suda pravni osnov za spornu isplatu predstavlja nepravilan i nezakonit rad organa tuženog po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članom 240. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“ br. 34/03 ...), pošto se nalaz i mišljenje organa veštačenja, na osnovu kog su do dana stupanja na snagu tog zakona priznata prava iz penzijsko i invalidskog osiguranja po osnovu invalidnosti, može preispitivati u roku od pet godina od dana stupanja na snagu tog zakona, a taj rok je istekao 09.04.2008. godine. Odluku o visini naknade štete sudovi zasnovaju na odredbama članova 186, 189. stav 1. i 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog suda, ovakva pravna argumentacija nižestepenih sudova nije prihvatljiva.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Pretpostavka za ovu odgovornost je postojanje nezakonitog ili nepravilnog rada organa. Pod nezakonitim radom organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propisi ili opšti akt primeni, dok se pod nepravilnim radom podrazumeva činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravu ili interesima nekog lica.

U konkretnom slučaju, tužiocu je rešenjem tuženog od 19.06.2001. godine utvrđeno pravo na invalidsku penziju i penzija mu je isplaćivana do 26.06.2006. godine, kada je tuženi po službenoj dužnosti inicirao ponavljanje postupka kojim je tužiocu priznato pravo na invalidsku penziju, te mu je zaključkom od 26.06.2006. godine obustavio isplatu penzije i dozvolio ponavljanje postupka, iz razloga što medicinska dokumentacija na osnovu koje je tužiocu priznato pravo na invalidsku penziju ne odgovara podacima zdravstvene ustanove, nakon čega je rešenjem od 06.10.2007. godine ponovljen upravni postupak okončan donošenjem rešenja od 19.06.2001. godine, poništeno navedeno rešenje i tužiocu nije priznato pravo na invalidsku penziju, pošto je pribavljen novi nalaz prvostepenog organa veštačenja kojim je utvrđeno da kod tužioca ne postoji gubitak radne sposobnosti sa 21.05.2001. godine. Navedeno rešenje je Rešenjem Direkcije RF PIO od 19.09.2011. godine u drugostepenom postupku poništeno i naloženo prvostepenom organu da ponovno oceni radnu sposobnost tužioca. U daljem toku upravnog postupka tuženi je donosio više prvostepenih odluka, koje su poništavane i predmet vraćan na ponovno odlučivanje. Rešenjem tuženog od 08.07.2020. godine, odlučeno je da se isplata invalidske penzije tužiocu i dalje obustavlja shodno odredbi člana 122. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju do odazivanja pozivu na pregled radi ponovnog utvrđivanja stanja invalidnosti u postupku pokrenutom po članu 240. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Kod navedenog, ostalo je nerazjašnjeno da li je upravni postupak pravnosnažno okončan nakon donošenja rešenja tuženog od 08.07.2020. godine, kojim se i dalje obustavlja isplata invalidske penzije tužiocu, do odazivanja pozivu na pregled radi ponovnog utvrđivanja stanja invalidnosti u postupku pokrenutom po članu 240. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, odnosno ostalo je nerazjašnjeno da li je doneto konačno i pravnosnažno rešenje nadležnog organa u pogledu prava na invalidsku penziju. Tužilac nije pružio podatke da je rešenje kojim je odlučeno o obustavi isplate penzije od 08.07.2020. godine pobijao pravnim lekovima u upravnom postupku, pa za slučaj da je to rešenje na snazi postoji osnov obustave isplate. Bez podataka o konačnom ishodu upravnog postupka, nije moguće pravilno ceniti postojanje štete i uzročnu vezu između postupanja tuženog i eventualno nastale štete. Ukidanje rešenja u upravnom postupku samo po sebi ne znači da je rad organa nezakonit, već predstavlja mehanizam kontrole zakonitosti u okviru tog postupka, čiji je cilj donošenje zakonite i pravilne konačne odluke. Takođe, sama činjenica dugotrajnog vođenja upravnog postupka, u kome se odluke više puta ukidaju i vraćaju na ponovno odlučivanje, u odsustvu podatka da je tražena i ostvarena zaštita prava na suđenje u razumnom roku, sama po sebi ne predstavlja nezakonit i nepravilan rad u smislu čalana 172. ZOO.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava nije potpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu postojanja osnova odgovornosti tuženog za spornu dospelu štetu, Vrhovni sud je ukinuo obe nižestepene presude i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će razjasniti sve okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari na koje je ukazano ovim rešenjem i pravilnom primenom materijalnog prava ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu.

Takođe, u pogledu obaveze tuženog da ubuduće nastavi sa isplatom penzija tužiocu, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da nastavi sa isplatom penzija, odnosno tužiocu plaća i buduću štetu.

Zakon o obligacionim odnosima ne predviđa mogućnost dosude naknade buduće materijalne štete, osim u slučaju novčane rente pod uslovima iz člana 188., koji u konkretnom slučaju ne postoje. Spornu štetu u ovom delu čine buduće penzije, visina je promenljiva zbog usklađivanja i poznata tek u momentu dospeća svakog mesečnog iznosa, pa su sudovi nepravilno usvojili deo postavljenog tužbenog zahteva da tuženi ubuduće nastavi sa isplatom penzija, čiji nominalni iznosi nisu opredeljeni. Zbog toga su u ovom delu obe nižestepene presude preinačene i tužbeni zahtev kao neosnovan odbijen.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbi člana 416. stav 1. i stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavovima drugom i trećem izreke.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka na osnovu člana 165. stav 3. ZPP, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković