Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 913/2024 od 12.06.2024. godine, prvostepena presuda je preinačena tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev i zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka i obavezana tužilja da tuženom na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati 172.500,00 dinara i na ime naknade troškova žalbenog postupka 58.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilje pok. BB je 14.07.2010. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog, na radnom mestu ... . Pobijanim rešenjem od 19.02.2014. godine otkazan mu je ugovor o radu zbog skrivljenih povreda radnih obaveza i radne discipline utvrđenih u članu 22. tač. 1, 2. i 12, članu 23. tačka 7. i članu 23. tačka 8. Ugovora o radu, te članu 64. tač. 1, 2. i 12. i članu 65. tač. 7. i 8. Pravilnika o radu tuženog, odnosno stavljeno mu je na teret da svojom krivicom nije postupio po radnom nalogu direktora od 04.12.2013. godine da dostavi izveštaj o rokovima upotrebe robe na zalihama, koji mu je upućen putem e- mail poruke, a za koji zadatak je potrebno oko 2-3 sata, da po istom nalogu nije postupio ni nakon šest dana, zbog čega je predmetni radni zadatak izvršio ... VV 10.12.2013. godine, da je 18.12.2013. godine izašao na pauzu oko 10,00 časova sa koje se nije vratio do 10,30 časova, a da je istog dana u njegovom radnom stolu pronađena otvorena flaša alkoholnog pića sa malo sadržaja u istoj, da je 16.01.2014. godine napustio radno mesto i izašao sa posla oko 12,00 časova, odnosno pre isteka radnog vremena i nije se vratio na posao do kraja radnog vremena, kao i da je 17.01.2014. godine napustio radno mesto odmah ujutru nakon dolaska na posao i nije se vratio na posao do kraja radnog vremena bez odobrenja neposrednog rukovodioca ili direktora tuženog. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu zaposlenom BB je 10.02.2014. godine uručeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se izjasnio preporučenom pošiljkom predatom pošti 15.02.2014. godine, koju je tuženi primio 19.02.2014. godine.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz odredbi Zakona o radu, Ugovora o radu i Pravilnika o radu tuženog i ocenio da je tužbeni zahtev osnovan. Prema datim razlozima, tuženi nije na pouzdan i nesumnjiv način utvrdio da je nađena flašica sa malo alkohola pripadala zaposlenom BB, niti da je konzumirao alkohol u vreme radnog vremena. Dalje, da zaposleni BB nije izričito odbio sačinjavanje izveštaja o rokovima zaliha robe u ... tuženeog, već je traženi izveštaj dostavio posle šest dana preko e-maila zaposlenog VV, uz čiju pomoć je izveštaj i sačinio. Tuženi je utvrdio da je BB 18.12.2013, 16.01.2014. i 17.01.2014. godine učinio povredu radne discipline, jer se nije javio svom nadređenom da mu je loše i da mora da izađe sa posla pre isteka radnog vremena, ali da nije imao evidenciju o prisutnosti na radu zaposlenih, već da je ovu činjenicu utvrdio iz izjava drugih zaposlenih, koje su mogle biti i netačne. Pored navedenog, prvostepeni sud je ocenio i da je tuženi postupio suprotno odredbi člana 180. Zakona o radu, jer u upozorenju o otkazu ugovora o radu od 10.02.2014. godine zaposlenom BB nisu na pouzdan i pravilan način iznete činjenice u vezi nastanka otkaznih razloga, kako bi zaposleni mogao da se izjasniti o svemu što mu je stavljeno na teret, čime mu je uskraćeno pravo na odbranu, a nisu mu date instrukcije ni ostavljen vremenski period u kome bi mogao da pokaže poboljšane rezultate rada.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, jer nedostatak elektronske ili pisane evidencije prisustva na radu zaposlenih kod tuženog ne može uticati na utvrđenu činjenicu da je zaposleni BB 18.12.2013, 16.01.2014. i 17.01.2014. godine odlazio sa posla pre kraja radnog vremena bez obaveštenja svojih nadređenih i na taj način učinio povredu radne discipline koja mu je pobijanim rešenjem stavljena na teret, a koja predstavlja dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu. Pored navedenog, po oceni drugostepenog suda u upozorenju o razlozima za otkaz ugovora o radu jasno je navedeno na koji način i kada je zaposleni BB ispoljio nepoštovanje radne discipline odlaženjem sa radnog mesta pre okončanja radnog vremena i omogućeno mu je da se o tome izjasni.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 179. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 32/13), važećeg u vreme donošenja pobijanog rešenja, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: 1) ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, 2) ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, 3) ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Odredbom člana 180. St. 1. i 2. istog zakona propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1) - 6) ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Iz citiranih odredbi Zakona o radu proizlazi da je smisao upozorenja da se zaposlenom stavi do znanja da je svojim postupanjem učinio povredu radne obaveze, odnosno radne discipline i da mu se obezbedi pravo na odbranu odnosno izjašnjenje zajemčeno Ustavom i ratifikovanom Konvencijom međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca. Saglasno navedenom, poslodavac je dužan da pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu razmotri i ceni navode iz izjašnjenja zaposlenog. Dakle, rešenje o otkazu ugovora o radu poslodavac može da donese nakon što je razmotrio i ocenio sve okolnosti slučaja, kao i navode koje je zaposleni izneo u pismenom izjašnjenju na upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, a u vezi sa povredom radne obaveze ili radne discipline koja mu je upozorenjem stavljena na teret.

U konkretnom slučaju tuženi nije postupio na navedeni način, jer je doneo i zaposlenom BB uručio rešenje o otkazu ugovora o radu 19.02.2014. godine, pre nego što je primio njegovo izjašnjenje na upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, što je tuženi u odgovoru na tužbu učinio nespornim. Navedno ukazuje da je tuženi doneo rešenje o otkazu ugovora o radu pre nego što je razmotrio navode zaposlenog sadržane u izjašnjenju na upozorenje o postojanju razloga za otkaz. Kako se zaposleni na upozorenje tuženog izjasnio u zakonom propisanom roku preporučenom pošiljkom, sama činjenica da je navedeno izjašnjenje tuženi primio tek 19.02.2014. godine ne oslobađa tuženog obaveze da zaposlenom omogući pravo na odbranu od navoda iznetih u upozorenju.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog suda, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu je nezakonito, jer je doneto suprotno odredbi člana 180. Zakona o radu, što tužbeni zahtev za poništaj rešenja i naknadu štete u vidu izgubljene zarade čini osnovanim, kako je to zaključio prvostepeni sud, pa je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Tužilji prema uspehu revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 89.300,00 dinara i to: za sastav revizije 27.000,00 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i sudske takse na reviziju 24.920,00 dinara i na odluku o reviziji 37.380,00 dinara, prema vrednosti novčanog dela potraživanja iz Taksene tarife Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković