Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Tužena u reviziji neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., u vezi sa odredbama članova 229. stav 2. i 240. Zakona o parničnom postupku, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom, imajući u vidu da pred drugostepenim sudom nisu izvođeni niti cenjeni dokazi, već ja pobijana odluka zasnovana na činjeničnom stanju koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene radila, na neodređeno vreme, na osnovu ugovora o radu br. .. od 03.06.2003. godine i zaključenih aneksa tog ugovora, a radni odnos joj je prestao 31.12.2015. godine, na osnovu pobijanog rešenja tužene 01 br. .. od 25.12.2015. godine, kao tehnološkom višku. Tužilja je kod tužene radila na poslovima samostalnog savetnika u Udruženju za ... . Na osnovu Odluke o uvođenju organizacionih promena br. 7/36 od 26.10.2015. godine i Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, tužena je izvršila reorganizaciju, odnosno ukidanje određenog broja poslova i smanjenje broja izvršilaca na određenim poslovima, tako što je, između ostalog, u tački 1.4.2, u organizacionom delu ''poslovi zastupanja privrede Udruženja za ...“ u okviru poslova ''samostalni savetnik'', smanjen broj izvršilaca sa 5 na 3, pri čemu je prestala potreba za radom jednog izvršioca, imajući u vidu da je na tim poslovima faktički angažovano četiri izvršioca. Potom je tužena donela Odluku o pokretanju postupka za utvrđivanje viška zaposlenih u skladu sa Odlukom o višku 09.11.2015. godine na oglasnim tablama objavila oglas za prikupljanje dokumentacije u cilju primene kriterijuma za određivanje viška zaposlenih na poslovima na kojima se smanjuje broj izvršilaca. Zaposlenima je ostavljena mogućnost da se dobrovoljno izjasne da, bez primene kriterijuma, budu utvrđeni kao višak. Nakon pribavljenih mišljenja sindikata, tužena je donela Program rešavanja viška zaposlenih 02.01. br 11/3 od 22.12.2015. godine, kojim je utvrđeno da na dan donošenja Programa kod tužene ima ukupno 289 zaposlenih na neodređeno vreme od kojih pet zaposlenih uživa zaštitu od otkaza ugovora o radu. Ukupno dvadeset dvoje zaposlenih se dobrovoljno prijavilo da budu utvrđeni kao višak, bez primene kriterijuma, a za dvadeset četiri zaposlena tužena je obezbedila primenu mere zapošljavanja i to rad kod drugog poslodavca ili rad sa nepunim radnim vremenom u skladu sa Programom. Od ukupnog broja zaposlenih, 86 predstavlja višak za čijim radom prestaje potreba. Članom 5. Programa utvrđeni su kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih i to: kriterijum 1, kojim su kao višak određeni zaposleni koji su u radnom odnosu kod drugog poslodavca sa više od 70% punog radnog vremena; kriterijum 2, da prednost za ostanak u radnom odnosu imaju zaposleni koji imaju utvrđeni status osobe sa invaliditetom (OSI); kriterijum broj 3, da je reč o zaposlenima koji imaju dete ometeno u psihofizičkom razvoju ili dete sa statusom OSI; kriterijum 4, zaposleni koji imaju maloletnu decu predškolskog uzrasta ili mal. decu na obaveznom školovanju; kriterijum 5, prednost za ostanak na radu je obezbeđen zaposlenima koji imaju nerešeno stambeno pitanje; kriterijum br. 6, prednost za ostanak u radnom odnosu obezbeđen je zaposlenima kojima na dan donošenja odluke o višku do ispunjavanja prvog uslova za ostvarivanje prava na penziju nedostaje više od dve godine. Na osnovu odredbe člana 6. Programa utvrđeni su, kao višak, zaposleni na poslovima koje obavljaju primenom kriterijuma i to u članu 6.tačka 1.2, u organizacionom delu ''poslovi zastupanja privrede'', na poslovima samostalni savetnik u Udruženju za ..., tako što je od ukupno 4 izvršioca, kao višak utvrđena tužilja primenom kriterijuma 2, jer na osnovu kriterijuma 1 nije bilo moguće utvrditi koji od 4 izvršilaca predstavlja višak, budući da BB, koji obavlja iste poslove, ima utvrđen status OSI, dok preostali zaposleni koji obavljaju iste poslove, VV i GG, imaju mal. decu predškolskog uzrasta, odnosno na obaveznom školovanju. Rešenjem tužene br. .. od 25.12.2015. godine tužilji je otkazan ugovor o radu, jer je proglašena tehnološkim viškom zbog organizacionih i ekonomskih promena kod tužene, pa joj je isplaćena otpremnina. Na osnovu Izveštaja Republičkog fonda PIO od 15.12.2016. godine utvrđeno je da je kod tužene nakon 25.12.2015. godine ukupno 70 lica prijavljeno na osiguranje po osnovu radnog odnosa. Iz preporuke Zaštitnika građana od 18.08.2017. godine utvrđeno je da je on uputio tuženoj preporuku da, bez odlaganja, formira radno telo sa zadatkom da preispita postupak donošenja i sprovođenja spornog Programa za rešavanje viška zaposlenih, kriterijume primenjene za utvrđivanje viška zaposlenih, opravdanost otpuštanja zaposlenih za koje je utvrđeno da su višak i predloži način rešavanja radno-pravnih statusa tih lica. Tužena nije postupila po preporukama. Tužilja se izjasnila da je postojala mogućnost da ona bude raspoređena na druge poslove kod tuženog i to na mesto samostalnog savetnika u Centru za ... i u Centru za ..., kao i u Udruženju za ..., jer se broj radnih mesta, posle aprila 2016. godine, u tim organizacionim celinama povećao. U periodu od jula 2015. godine do leta 2017. godine tužena je zapošljavala nova lica, izuzev u periodu od tri meseca od prestanka radnog odnosa tužilje. U periodu od 2013. godine do 2015. godine tužena je zaposlila 90 novih lica, a u periodu po isteku tri meseca od prestanka radnog odnosa tužilje još 70 novih lica. Tužena nije dostavila spisak lica zaposlenih u periodu od 01.01.2013. godine do 31.12.2015. godine sa zvanjem i kvalifikacijama koje poseduje tužilja, ni spisak zaposlenih od 01.01.2016. godine do 31.03.2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje usvojili, primenom odredbe člana 153. stav 1., 154, 155, 179. stav 5. tačka 1., 182. i 191. Zakona o radu, i pravila o teretu dokazivanja propisanom u odredbi člana 231. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da je tužilja formalno bila višak jer je smanjen broj izvršilaca na njenom radnom mestu, dok je suštinski tužena mogla da ima slobodno radno mesto na koje bi tužilja bila raspoređena, pri čemu je tužena prikrila podatke o zaključenim ugovorima o radu u vreme tehnoloških promena 2015. godine i slobodnim radnim mestima na koje je tužilja mogla da bude raspoređena, kako sud ne bi mogao da ih ispita. S tim u vezi, drugostepeni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, tužena ispoštovala formu, ali da, s obzirom na utvrđene činjenice o broju novozaposlenih lica u periodu pre i posle prestanka radnog odnosa tužilje, tužena nije dokazala ispunjenost zakonskih uslova za izricanje mere prestanka radnog odnosa tužilji, kao tehnološkom višku. Drugostepeni sud je zaključio da se ovde radi o zloupotrebi prava koje postoji kada poslodavac, u postupku davanja otkaza, ispoštuje formu ali ne i suštinu, odnosno svrhu i cilj ovlašćenja da zaposlenom otkaže ugovor o radu primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, tako što otpusti zaposlenog, kao tehnološki višak, da bi potom, u relativno kratkom vremenu na njegovo radno mesto zaposlio druge – nove radnike, kao i u situaciji kada poslodavac otpusti zaposlenog iako je imao mogućnost da prema njemu primeni neku od mera zapošljavanja.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005 ... 75/2014), višak zaposlenih propisuje u glavi XI, tako što je, u smislu odredbe člana 153. stav 1., poslodavac dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih (u daljem tekstu: Program), ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme i to najmanje: 1) 10 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20 a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme; 2) 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100 a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme; 3) 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme. U smislu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla, ili dođe do smanjenja obima posla. Ako otkaže ugovor zaposlenom u slučaju iz člana 179. stav 5. tačka 1., poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa, osim u slučaju iz člana 102. stav 2. tog Zakona, na osnovu odredbe člana 182. stav 1. Zakona o radu. Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa propisane su u odredbi člana 191.stav 1. Zakona o radu, tako što ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužena u periodu od 2013. godine do 2015. godine primila u radni odnos 90 novih zaposlenih, da je potom izmenila Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta kojim je neka radna mesta ukinula, a na određenim radnim mestima smanjila broj izvršilaca, te donela Program rešavanja viška zaposlenih kojim je utvrdila da 86 zaposlenih, među kojima je i tužilja, predstavlja višak za čijim radom je prestala potreba. Primenom kriterijuma koje je utvrdila, tužena je tužilji otkazala ugovor o radu 31.12.2015. godine, a nakon isteka perioda od tri meseca od dana donošenja tog rešenja, u radni odnos na neodređeno vreme primila je 70 novih zaposlenih. Tužena nije postupila po preporuci Zaštitnika građana od 18.08.2017. godine da, bez odlaganja, formira radno telo sa zadatkom da preispita postupak donošenja i sprovođenja spornog Programa za rešavanje viška zaposlenih, kriterijume primenjene za utvrđivanje viška zaposlenih, opravdanost otpuštanja zaposlenih za koje je utvrđeno da su višak i predloži način rešavanja radno-pravnog statusa tih lica. Tužilja je ukazala da je postojala mogućnost da ona bude raspoređena na druge poslove kod tužene i to na mesto samostalnog saradnika u Centru za ..., u Centru za ... ili u Udruženju za ..., imajući u vidu da se broj radnih mesta u tim organizacionim celinama povećao, a tužena nije dostavila spisak lica koja je zaposlila u periodu od 01.01.2013. godine do 31.12.2015. godine, sa zvanjem i kvalifikacijama koje poseduje tužilja, kao i spisak zaposlenih koje je primila u radni odnos od 01.01.2016. godine do 31.03.2016. godine.

Kod takvog stanja stvari, po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužena imala mogućnost da tužilju rasporedi na drugo radno mesto, koje je za nju odgovarajuće prema njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, a da tako nije postupila zloupotrebom prava, koje postoji u situaciji kada poslodavac otpusti zaposlenog kao tehnološki višak, da bi potom, u relativno kratkom vremenskom roku na njegovo radno mesto zaposlio druge - nove radnike, kao i u situaciji kada poslodavac otpusti zaposlenog iako je imao mogućnost da prema njemu primeni neku od mera zapošljavanja, što je ovde slučaj. Samovoljno ponašanje poslodavca koje nije zasnovano na objektivnoj potrebi procesa rada da se tužilji otkaže ugovor o radu, predstavlja zloupotrebu prava. Pravo, u subjektivnom smislu je izvesna moć koja je zakonom priznata. Zakonom o radu, u odredbi člana 179.stav 5.tačka 1., poslodavcima je omogućeno da zaposlene otpuste ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca u smislu tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, zbog kojih prestaje potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. U konkretnom slučaju, na osnovu izvedenih dokaza i utvrđenih činjenica sledi da kod tužene nije postojao razlog opravdan potrebama tuženog poslodavca da tužilji otkaže ugovor o radu imajući u vidu da je tužena, nakon što je otkazala tužilji ugovor o radu, u kraćem vremenskom periodu, u radni odnos primila novih 70 lica, pri čemu je tužilja ukazala da je postojala mogućnost da bude raspoređena na rad u Centru za ..., Centru za ... i Udruženju za ... gde se povećao broj radnih mesta, dok tužena, koja predmetno pravo tužilje osporava, suprotno nije dokazala. Nijedno zakonom priznato pravo ne može da se koristi suprotno cilju zbog kog je ustanovljeno jer to predstavlja zloupotrebu prava, što je ovde slučaj. Tužena je bila dužna i imala mogućnost da dokaže da nijedno od radnih mesta na koje je, nakon donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji, zaposlila nove radnike, nije bilo odgovarajuće za tužilju imajući u vidu njenu stručnu spremu, znanje i sposobnosti, a ona to nije dokazala. Pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa tužilji je obaveza tužene da je vrati na rad, da joj naknadi štetu i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period u kome ona nije radila, u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Navodima revizije tužene kojima ukazuje na pogrešnu primenu pravila dokazivanja ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Načelo slobodne ocene dokaza propisano odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku, karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju, prema dokaznoj snazi. Sud u svakom konkretnom slučaju, shodno rezultatu istraživanja, slobodno formira svoje uverenje o dokazanim, odnosno nedokazanim činjenicama, a stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano, na osnovu odredbe člana 231. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tužena nije priložila dokaz u prilog osporavanja tvrdnje tužilje o postojanju odgovarajućeg radnog mesta na koje je ona mogla da bude raspoređena, pa neosnovano pobija pravilnost odluke nižestepenih sudova.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković