- 5.602,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.12.2017. godine do isplate,

- 5.384,94 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.01.2018. godine do isplate,

- 5.587,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.02.2018. godine do isplate,

- 5.307,95 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.03.2018. godine do isplate,

- 5.745,64 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.04.2018. godine do isplate,

- 5.607,58 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.05.2018. godine do isplate,

- 5.762,45 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.06.2018. godine do isplate,

- 5.441,43 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.10.2018. godine do isplate,

- 6.128,89 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.11.2018. godine do isplate,

- 5.757,41 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.12.2018. godine do isplate,

- 5.785,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.01.2019. godine do isplate,

- 6.224,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.02.2019. godine do isplate,

- 5.274,72 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.03.2019. godine do isplate,

- 4.142,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.04.2019. godine do isplate,

- 6.140,74 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.05.2019. godine do isplate,

- 6.498,85 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.06.2019. godine do isplate,

- 2.873,57 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.07.2019. godine do isplate,

kao i da na navedene iznose uplati za tužioca doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati ukupan iznos od 105.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2695/19 od 04.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati bliže označene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog potraživanja do isplate, sve bliže označene u stavu prvom izreke presude, kao i da na dosuđene novčane iznose uplati za tužioca doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO, sve u roku od 15 dana od prijema pismenog prepisa presude. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.950,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1488/23 od 05.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči u smislu člana 404. ZPP.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Prema oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), jer je potrebno ujednačavanje sudske prakse u pogledu prava zaposlenih kod tuženog na naknadu troškova za smenski rad.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. Prema odluci o rasporedu radnog vremena kod tuženog, tužilac je od 29.06.2015. godine, u utuženom periodu obavljao kontinuirano rad prema utvrđenom rasporedu rada, tako što je svaki drugi dan obavljao rad u vremenu od 7 do 19 časova (odnosno 12 časova je neprekidno radio i 36 časova odmarao), pri čemu je organizacija rada bila takva da tužioca na istom radnom mestu menja drugi zaposleni koji po ugovoru o radu obavlja iste poslove kao i tužilac i to u dane kada tužilac odmara. Tako utvrđen rad se ponavljao iz dana u dan, iz meseca u mesec i iz godine u godinu. Prema tako utvrđenom rasporedu rada tužilac je radio od 7 do 19 sati jedne radne nedelje u ponedeljak, sredu, petak i nedelju, a naredne radne nedelje utorak, četvrtak i subotu, nakon čega se takav ciklus nastavljao i ponavljao ubuduće. Organizacija rada tuženog vezano za obavljanje poslova radnog mesta tužioca funkcioniše na način da se tužilac smenjuje sa drugim zaposlenima koji zajedno sa njim rade na poslovima i zadacima istog radnog mesta. Visina zarade po osnovu uvećane zarade za rad u smenama, utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast. Tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocu istu nije uvećao po osnovu smenskog rada za 8,9% u smislu odredbe člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da rad tužioca nije smenski rad i da zbog toga tužilac nema pravo na isplatu uvećane zarade po tom osnovu, niti mu je pričinjena šteta prilikom obračuna naknade zarade u spornom periodu, zbog čega su odbili, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Vrhovni sud je ocenio da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da su pobijane odluke donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 108. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05, ...75/14) propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku ranog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Direktivom EU 2003/88/EC smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran).

Iz navedenog proizlazi da kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu onda se radi o smenskom radu, a ne o preraspodeli radnog vremena. Između smenskog rada i preraspodele radnog vremena postoje suštinske razlike i smenski rad postoji uvek kada se rad zaposlenog odvija prema postojećem rasporedu, pa i po principu 12/36, jer ovakav raspored rada nije bio privremen (zbog izvršavanja određenog posla u utvrđenim rokovima, sezonskih poslova, povećanog obima posla i sl.), već naprotiv zaposleni su radili na ovaj ustaljeni način uvek, a što je upravo karakteristika rada koji se obavlja u smeni. Po oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu.

Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 3. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, ima pravo na uvećanu zradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, kao i pravo na novčanu naknadu za vreme korišćenja godišnjeg odmora u smislu odredbe člana 114. stav 1. Zakona o radu, u utuženom periodu.

Kako su nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava odbili tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati navedene naknade, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, i usvojio tužbeni zahtev za iznose koji tužiocu nisu isplaćeni po osnovu smenskog rada, čija je visina utvrđena veštačenjem uz obavezu tuženog da tužiocu na dosuđene iznose uplati i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu čl. 153, 154. i 165. stav 1. ZPP, pripadaju troškovi celokupnog postupka, shodno opredeljenom zahtevu i vrednosti predmeta spora, koji obuhvataju i to: za sastav tužbe 9.000,00 dinara, za tri obrazložena podneska po 9.000,00 dinara, za pristup na tri održana ročišta po 10.500,00 dinara, na četiri neodržana ročišta po 6.000,00 dinara, za taksu na tužbu 3.900,00 dinara, za taksu na presudu 3.900,00 dinara, za troškove veštačenja 6.000,00 dinara, što ukupno iznosi 105.300,00 dinara, sve po važećoj AT i TT.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković