U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je počev od 1991. godine po usmenom dogovoru sa tuženim počeo da pomaže tuženog u obavljanju radova na njegovom imanju u ... . Tužilac je za potrebe tuženog u periodu počev od 1991. godine sve do 2017. godine obrađivao zemljište, kosio livade, skupljao seno, sejao i žnjeo žitarice, brao drva za zimu, gradio grobnicu i niz pomoćnih objekata, štalu, svinjac, radionicu i garažu, čuvao stoku, doveo vodu do kuće tuženog, brinuo se o tuženom i njegovoj ženi, iste vodio po potrebi kod lekara, nabavljao lekove, te obezbeđivao hranu, tako što je gotovo svakodnevno, sem vikenda, odlazio na imanje tuženog, s obzirom da je njegova kuća od kuće tuženog udaljena nekih 1 – 1,5 km. U nekim prilikama kod tuženog bi osim tužioca radila i njegova bivša žena, a osim njih su radila i druga lica na obavljanju različitih poslova kojima je tužilac za to plaćao naknadu. Tuženi je ... penzioner, ima dve ćerke i jednog sina, njegova deca žive i rade u ..., a najčešće ga posećuje ćerka, a do 2015. godine bila je živa i njegova supruga. U prilikama kada bu uzeo penziju tužilac bi išao sa tuženim u ..., u nekim prilikama kada ih je vozio neko treći, tužilac bi istom plaćao za to naknadu i u povratku bi kupovao namirnice u prodavnici, a namirnice je obezbeđivalo i treće lice po zahtevu njegove ćerke, što mu je plaćao ili tuženi, ili njegova ćerka kada bi došla iz inostranstva. Ovakva zajednica između stranaka prestala je avgusta 2017. godine iz razloga što je tužilac tražio od tuženog da mu da obećanu imovinu, staru kuću, a tuženi ga je isterao iz kuće, bez plaćanja bilo kakve naknade, osim po 1.000,00 dinara prilikom primanja penzije.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilac traži da se tuženi obaveže na isplatu protivvrednosti radova koje je u spornom periodu izvršio za tuženog. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke utvrđeno je da je visina tužiočevog potraživanja, kao vrednost uložene radne snage za sporni period od 1991. godine do avgusta 2017. godine, ukupno 6.308.684,00 dinara. Obračun je izvršen prema minimalnoj ceni rada za 2019. godinu polazeći od toga da je tužilac svakog dana sem vikenda i verskih praznika u spornom periodu radio kod tuženog po osam sati.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev primenom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 231. ZPP uz zaključak da visina tužbenog zahteva nije pouzdano dokazana. Po oceni nižestepenih sudova, da bi se veštačenjem utvrdila vrednost uloženog rada tužioca u spornom periodu bilo je neophodno prethodno dokazati tačan period i vrstu radova, a takve činjenice nisu dokazane.

Po oceni Vrhovnog suda odluke nižestepenih sudova se ne mogu prihavtiti kao pravilne.

Dužnost stranke da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, propisano je članom 228 ZPP. Ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja; stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano; stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231 ZPP).

U konkretnom slučaju sud je na predlog tužioca izveo dokaz ekonomskim veštačenjem kojim je visina tužiočevog potraživanja za sporni period od 1991. godine do avgusta 2017. godine utvrđena na osnovu obračuna koji je izvršen prema minimalnoj ceni rada za 2019. godinu. Veštačenje je zasnovano na pretpostavci da je tužilac svakog dana, sem vikenda i verskih praznika, u spornom periodu radio kod tuženog po osam sati, budući da činjenice o tačanom periodu i vrsti radova nisu utvrđene (ne proizlaze iz rezultata dokaznog postupka). Tuženi nije predlagao druge dokaze kojima bi osporio visinu potraživanja tužioca utvrđenu veštačenjem, već je samo izneo paušalne primedbe na izvršeni obračun, na koje je veštak odgovorio.

U takvoj procesnoj situaciji, nižestepeni sudovi su bili u obavezi da primenom pravila o teretu dokazivanja u smislu člana 228 i 231 ZPP, ocene dokaznu snagu veštačenja u odnosu na aktivnost tuženog u pogledu osporavanja tako izvedenog dokaza na okolnost visine tužiočevog potraživanja, što nisu učinili. Propuštanjem da postupe na navedeni način, zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev neosnovan jer visina potraživanja izvedenim veštačenjem nije dokazana, samo zato što činjenice o tačnom periodu i vrsti radova nisu utvrđene (ne proizlaze iz rezultata dokaznog postupka) je preuranjeno donet. Na taj način visina obaveze tuženog, koja je sastavni deo sadržine dužničkopoverilački odnos stranaka, u smislu člana 17. i 262. Zakona o obligacionim odnosima ostala je nedovoljno ispitana, pa su nižestepene presude morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, imajući u vidu primedbe na koje je ukazano ovim rešenjem, pouzdano utvrditi sadržinu dužničkopoverilačkog odnosa stranaka u smislu člana 17. i 262. Zakona o obligacionnim odnosima, uz prethodnu pravilnu primenu pravila o teretu dokazivanja, te ponovo odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva. S tim u vezi, prvostepeni sud će posebno voditi računa o tome da je u odsustvu utvrđenja bližih kriterijuma (tačnog perioda i vrste radova) veštačenje zasnovano na kriterijumima obračuna minimalne cene rada i pretpostavljenom periodu rada tužioca, kao jedino poznatim i primenjivim kriterijumima spram utvrđenih okolnosti. Prilikom ponovnog odlučivanja, pored ukazanog, prvostepeni sud će imati u vidu i da iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da je predmet spora izvršenje usmenog dogovora stranaka, koji ima sva obeležja dvostranoteretnog pravnog posla, u kom slučaju nema osnova za primenu pravila o vraćanju stečenog bez osnova (član 210. Zakona o obligacionim odnosima).

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković