Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 7052/21 od 15.05.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene sa zahtevom za naknadu troškova za njegov sastav.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, ...10/23), Vrhovni sud je našao da su ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom kao davaocem kredita zaključio Ugovor o gotovinskom kreditu 21.01.2015. godine, kojim mu je odobren kredit u iznosu od 750.000,00 dinara, sa periodom otplate i kamatnom stopom bliže određenim u ugovoru. Spornom ugovornom odredbom iz člana 9. stav 1. tačka (i), korisnik kredita se obavezao da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. Među strankama nije sporno da je na osnovu navedene ugovorne odredbe tužena od tužioca naplatila iznos od 15.000,00 dinara na dan zaključenja ugovora. U ponudi banke od 21.01.2015. godine, u tački 3.3 – vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, navedena je, između ostalog, i naknada za obradu zahteva: 2%, odnosno 15.000,00 dinara fiksno.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev nalazeći da je predmetna ugovorna odredba ništava jer po stanovištu prvostepenog suda ovom odredbom nije precizirano koji su to stvarni troškovi kredita i zašto se vezuju za iznos kredita, zbog čega je tužiocu ostao nepoznat mehanizam po kome se dobija visina predmetne provizije banke, što je čini protivnom osnovnim načelima obligacionog prava, uz dodatnu argumentaciju drugostepenog suda da tužena nije dokazala da je tužioca u predugovornoj fazi uručila ponudu na propisanom obrascu budući da dostavljena ponuda nije potpisana od strane tužioca. Iz tih razloga su obavezali tuženu banku da vrati tužiocu naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom, primenom članova 104. stav 1, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Sud na ništavost ugovora pazi po službenoj dužnosti prema članu 109. ZOO.

Prema članu 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 21.01.2015. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podataka i sadrži, pored ostalog, i efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (član 17. stav 4. tačka 8. tog zakona). Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama, u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu), koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

U konkretnom slučaju, parnične stranke su zaključile ugovor o kreditu 21.01.2015. godine na osnovu ponude banke od istog datuma, koja je sačinjena u pisanoj formi, odnosno na propisanom obrascu 1b – osnovni podaci o kreditu. Ova ponuda je overena i potpisana od strane ovlašćenog lica banke kao ponudioca, a u Odluci NBS i obrascu 1b – Osnovni podaci o kreditu (prilog Odluke) nije predviđena rubrika za potpis korisnika kredita. Zato je pogrešno stanovište drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju izostala predugovorna faza jer ponuda ne sadrži potpis tužioca, odnosno da tužena nije dokazala da je tužioca informisala i obavestila o troškovima kredita u smislu zakonskih i podzakonskih odredaba. Osim toga, tužilac u toku postupka nije osporavao ponudu ni činjenicu da mu je ista uručena, a tužbeni zahtev je zasnovao na stanovištu da je predmetna ugovorna odredba u suprotnosti sa osnovnim načelima obligacionog prava jer banka nema pravo da pored ugovorene kamate naplati i naknadu na ime obrade kredita i da pri tome ne precizira koji su to stvarni troškovi kredita.

Sledom navedenog, predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Iskazivanjem u ponudi i u ugovoru naknade za bankarsku uslugu (fiksna i jednokratna, izražena procentualno u ugovoru i u apsolutnom novčanom iznosu u ponudi) zadovoljava se i uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao i člana 50. ZOO. Banka nije u obavezi da dokazuje strukturu i specifikaciju troškova povodom naknade za bankarsku uslugu niti da li se radi o stvarnim troškovima da bi se smatralo da je korisnik kredita upoznat sa njima na jasan i nedvosmislen način. Zato je pogrešno stanovište nižestepenih sudova da je u konkretnom slučaju izostala predugovorna faza u smislu citiranih zakonskih i podzakonskih odredaba.

Kako predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. ZOO.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je u konačnom ishodu parnice uspela u sporu, pa joj na osnovu članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova i to: za pristup punomoćnika advokata na jedno održano ročište 7.500,00 dinara, za sastav od strane punomoćnika advokata odgovora na tužbu 6.000,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara i za sastav revizije 20.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzmanja ovih procenih radnji i na ime sudskih taksi za žalbu i drugostepenu odluku po 2.500,00 dinara, za reviziju 5.000,00 dinara i za odluku po reviziji 5.000,00 dinara, prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94...95/2018). Uvećanje od 20% na ime PDV-a tuženoj nije priznato pošto od strane punomoćnika advokata nije priložen račun o izvršenim advokatskim uslugama, u smislu odredbe člana 42. stav 1. i 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS, br. 84/2004...5/2016).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je bio neophodan tužiocu za vođenje ove parnice, to je primenom člana 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković