-2.250.960,82 dinara počev od 02.07.2013. godine,

-2.475.000,00 dinara počev od 16.07.2014. godine,

-990.000,00 dinara počev od 16.07.2014. godine,

-542.245,00 dinara počev od 02.08.2014. godine,

-990.000,00 dinara počev od 16.07.2014. godine,

-220.275,00 dinara počev od 02.10.2014. godine,

-167.244,00 dinara počev od 16.07.2014. godine,

-150.150,00 dinara počev od 02.09.2014. godine,

-97.152,00 dinara počev od 16.07.2014. godine,

-891.000,00 dinara počev od 01.11.2013. godine,

-891.000,00 dinara počev od 01.11.2013. godine,

-736.560,00 dinara počev od 01.11.2013. godine,

-891.000,00 dinara počev od 01.11.2013. godine i

-815.076.081,00 dinara počev od 02.07.2013. godine, pa sve do 02.05.2019. godine

u roku od osam dana.

Preinačeno je rešenje o troškovima sadržanu u stavu III presude Privrednog suda u Beogradu P 8795/2021 od 21.10.2021. godine i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.290.974,06 dinara u roku od osam dana po prijemu presude, te su odbijeni zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je uložila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede iz odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene pred drugostepenim sudom, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Ukazuje da pasivna legitimacija revidenta zavisi od odgovora na pitanje da li se protiv Javnog preduzeća „Agrar Surčin“ može sprovesti postupak stečaja a da je nakon donošenja prvostepene presude, u toku žalbenog postupka, doneto rešenje Privrednog apelacionog suda kojom je potvrđena odluka prvostepenog suda o otvaranju postupka stečaja nad navedenim pravnim licem. Dalje navodi da su i prvostepeni i drugostepeni sud pošli od prethodno donete odluke Privrednog suda u Beogradu St. 310/2016 od 27.12.2018. godine kojom je odbijen predlog likvidacionog upravnika za otvaranje postupka stečaja na Javnim preduzećem „Agrar Surčin“, iako ni tužilac ni tuženi nisu imali položaj stranke postupku u kom je ona ishodovana. U prvostepenom postupku su, kako dalje ističe, korišćni dokazi iz predmeta St. 310/2016 bez saglasnosti revidenta. Ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbu člana 14. Zakona o stečaju budući da ocena ispunjenosti uslova navedene odredbe nije vezana za rok ili konkretni period, odnosno kalendarsku godinu, niti je vezana za momenat u kom su potraživanja nastala ili dospela. Osporava zaključak nižestepenih sudova kojim je odbijen prigovor zastarelosti.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju kojim osporava osnovanost revizijskih razloga i tačnost revizijskih navoda. Smatra da revident paušalno ukazuje na povredu iz odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku neobrazlažući u čemu se ona sastoji, a da je odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revident ističe da je pobijana odluka zahvaćena povredom iz odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku ali istu ne obrazlaže što ovaj revizijski navod čini paušalnim te samim tim neosnovanim. Sa druge strane, relativno bitne povrede učinjene u postupku pred prvostepenim sudom, na koje se ukazuje, nisu dozvoljeni revizijski razlog u smislu odredbe člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u poslovnom odnosu sa Javnim preduzećem „Agrar Surčin“ iz Surčina, čiji osnivač je bila tužena. Iz tog poslovnog odnosa ostalo je nenamireno potraživanje tužioca u fakturisanom iznosu od 12.107.663,63 dinara, po računima ispostavljenim u 2013. godini i 2014. godini. Javno preduzeće finansiralo se iz budžeta osnivača tokom 2013. godine u procentu od 99,28%, a tokom 2014. godine u procentu od 98,82%. Skupština Gradske opštine Surčin, na sednici od 29.12.2015. godine, donela je odluku o likvidaciji Javnog preduzeća „Agrar Surčin“ iz Surčina što je registrovano rešenjem registratora Agencije za privredne registre BD 1935/2015 od 15.01.2016. godine. Tužilac je u postupku likvidacije nad navedenim javnim preduzećem prijavio svoje potraživanje u iznosu od 14.729.960,80 dinara. Likvidacioni upravnik priznao je potraživanje od 12.033.832,14 dinara, dok je osporeno potraživanje u iznosu od 2.696.128,66 dinara. U pogledu osporenog potraživanja tužilac je protiv navedenog javnog preduzeća ishodovao pravnosnažnu presudu Privrednog suda u Beogradu P 4034/17 od 25.10.2017. godine kojom je dužnik obavezan da isplati navedeni iznos. Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pvž 111/2019 od 03.04.2019. godine potvrđeno je rešenje Privrednog suda u Beogradu St. 310./2016 od 27.12.2018. godine kojim je odbijen predlog likvidacionog upravnika za pokretanje postupka stečaja nad JP „Agrar Surčin“ iz Surčina, jer se navedeno preduzeće, u periodu iz kog i potiču dugovi, finansiralo pretežno iz budžeta osnivača, Gradske opštine Surčin.

Ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je zaključio da je tuženi, u smislu odredbe člana 14. Zakona o stečaju, solidarno odgovoran za obaveze javnog preduzeća čiji je bio osnivač, jer se u vreme kada je nastala obaveza ono finansiralo iz budžeta u procentima od 99,28% i 98,82%. Prihvatajući u celini nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je obračunao potraživanje tužioca u iznosu od 12.107.663,63 dinara, prvostepeni sud za navedeni iznos glavnog duga usvaja tužbeni zahtev te primenom odredbe člana 14. Zakona o stečaju i odredbi čl. 277. i 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obavezuje tuženu da tužiocu izmiri navedeni iznos sa zateznom kamatom od 03.05.2019. godine kao dana kada je tužilac pozvao tuženog na ispunjenje obaveze. Zateznu kamatu za period pre tog dana odbija kao neosnovan. Ceneći istaknuti prigovor zastarelosti prvostepeni sud nalazi da je trogodišnji rok zastarelosti iz odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima počeo da teče danom podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka nad javnim preduzećem, odnosno 05.07.2016. godine, te da do dana podnošenja tužbe nije istekao, usled čega je ovaj prigovor našao neosnovanim.

Drugostepeni sud nalazi pravilnim materijalnopravni zaključak prvostepenog suda o pasivnoj legitimaciji tuženog, zasnovanoj na odredbi člana 14. Zakona o stečaju. U tom smislu prihvata dato obrazloženje prvostepenog suda. Drugostepeni sud smatra da je prvostepeni sud pravilno ocenio i istaknuti prigovor zastarelosti, da je tužilac od tuženog mogao da zahteva namirenje neizmirenih potraživanja počev od dana podnošenja predloga za pokretanje stečaja nad javnim preduzećem „Agrar Surčin“ iz Surčina odnosno od 05.07.2016. godine, u smislu odredbe člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da računajući od navedenog pa do dana podnošenja predmetne tužbe 03.05.2019. godine nije protekao trogodišnji rok zastarelosti. Dodaje da nije zastarelo ni potraživanje prema glavnom dužniku budući da je najstariji račun dospeo za naplatu 02.07.2013. godine, da je tužilac u postupku likvidacije nad javnim preduzećem prijavio potraživanje 29.03.2016. godine te da mu je ono priznato u iznosu od 12.033.832,14 dinara dok je za iznos osporenog potraživanja tužilac ishodovao pravnosnažnu sudsku odluku. Smatra da je prvostepeni sud pogrešno odbio zahtev za zakonsku kamatu počev od dospelosti svakog pojedinog računa pa do 02.05.2019. godine budući da je odgovornost Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinica lokalne samouprave kao osnivača pravnih lica nad kojima se ne može sprovesti stečaj predviđena da bi se poveriocima, u slučajevima kada svoje potraživanje ne bi mogli ostvariti u stečajnim postupcima nad tim pravim licima, omogućilo da naplate svoja potraživanja od osnivača, pa da osnivač odgovara na isti način na koji je odgovarao glavni dužnik. Stoga u pogledu sporednog potraživanja preinačava prvostepenu presudu i obavezuje tuženu da plati tužiocu zakonsku zateznu kamatu počev od datuma dospelosti svakog pojedinog računa.

Vrhovni sud smatra da je odluka drugostepenog suda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 14. stav 1. Zakona o stečaju propisano je da stečajni postupak se ne sprovodi prema: Republici Srbiji, autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave; fondovima ili organizacijama obaveznog penzijskog, invalidskog, socijalanog i zdravstvenog osiguranja; pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta odnosno budžeta autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave; Narodnoj banci, Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti; javnim agencijama. U stavu 3. određeno je da za obaveze pravnog lica nad kojim se u skladu sa stavom 1. ovog člana ne sprovodi stečajni postupak solidarno odgovaraju njegovi osnivači, odnosno vlasnici kao članovi ili akcionari.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i citiranu zakonsku odredbu, pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da tužena jeste pasivno legitimisana u pogledu predmetnih obaveza. Tužilac je poslovao sa Javnim preduzećem „Agrar Surčin“ iz Surčina, koje se u periodu nastanka obaveza pretežno finansiralo iz budžeta tužene, te se stoga nad njom nije mogao sprovoditi postupak stečaja što za nastale obaveze uspostavlja solidarnu odgovornost tužene kao osnivača u smislu citirane odredbe člana 14. stav 2. Zakona o stečaju. Dakle, dok se pravna lica isključivo ili pretežno finansiraju kroz ustupljene javne prihode ili iz budžeta, nad njima se postupak stečaja ne sprovodi i u toj situaciji uspostavlja se solidarna odgovornost osnivača.

Međutim pogrešno su nižestepeni sudovi cenili zastarelost potraživanja držeći da ona počinje teći od dana podnošenja predloga za pokretanje stečaja nad Javnim preduzećem ''Agrar Surčin'' – 05.07.2016. godine, ne dajući za takav zaključak na zakonu utemeljeno obrazloženje.

Odredbm člana 361 Zakona o obligacionim odnosima, na koju se nižestepeni sudovi pozivaju, jeste propisano da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom nije što drugo propisano, ali je netačno da je tužilac potraživanje mogao usmeriti prema tuženom tek onda kada je podnet predlog za stečaj javnog preduzeća. To niti je propisano zakonom, a zastarelost se uređuje imperativnim odredbama, niti se radi o naknadno uspostavljenoj solidarnosti prenosom imovinske celine (čl. 452 Zakona o obligacionim odnosima).

Pasivna solidarnost nastaje ugovorom, testamentom ili na osnovu zakona. Ona može biti zasnovana različitim zakonima, ne samo Zakonom o obligacionim odnosima. Predviđaju je npr. Zakon o menici (čl. 46), Zakon o privrednim društvima (čl. 14 st.6, čl. 125...) pa i Zakon o stečaju u odredbi čl. 14. Tom odredbom regulisano je ko nema stečajnu sposobnost odnosno ko ne može biti stečajni dužnik (st. 1) a zatim da za obaveze tih lica odgovaraju osnivači (st. 3). Uspostavljanje solidarne odgovornosti osnivača za obaveze preduzeća koje nema stečajnu sposobnost nastaje u onom trenutku kada se za to ispune uslovi propisani u čl. 14 Zakona o stečaju, o čemu se ovaj sud već izjasnio u svojoj odluci Prev 499/2020 od 28.01.2021. godine. Kada su u pitanju pravna lica čija stečajna sposobnost zavisi od načina finansiranja, to znači da solidarna odgovornost nastaje onda kada se ona pretežno finansiraju iz budžeta odnosno kroz ustupljene javne prihode, i za tada nastale obaveze. Ukoliko takvo finansiranje prestane ili spadne ispod nivoa određenog čl. 14 Zakona o stečaju, odgovornosti osnivača ubuduće neće biti jer je preduzeće steklo stečajnu sposobnost. Zaključak je da prethodno zakonom uspostavljena solidarna odgovornost ne prestaje naknadnim sticanjem stečajne sposobnosti već takva (solidarna) obaveza može prestati po opštim pravilima o prestanku pasivnih solidarnih oblicacija.

Sledom rečenog, stečajna sposobnost ne zavisi ni od odluke suda, jer sud ne može dati takvu sposobnost licu koje je po odredbi čl. 14 Zakona o stečaju nema, niti zavisi od toga da li je podnet predlog za stečaj, pa posledično ni solidarna odgovornost osnivača ne zavisi od istih. Stoga se početak roka zastarelosti prema osnivaču ne može vezati za podnošenje predloga za stečaj, niti za odluku suda o istom niti za momenat saznanja poverioca da se neki subjekt finasira pretežno iz budžeta i da se nad njim ne može sprovesti stečaj. Radi se o zakonom ustanovljenoj solidarnoj odgovornosti u momentu nastanka obaveze jer su tada postojali uslovi navedenog člana. Zastarelost počinje teći na osnovu čl. 361 Zakona o obligacionim odnosima prvog dana nakon što je poverilac mogao da zahteva ispunjenje.

U konkretnom slučaju tužilac je od tuženog, kao solidarnog dužnika, mogao da zahteva ispunjenje odmah po dospelosti. Kako je poslednji račun dospeo 02.10.2014. godine to je do podnošenja tužbe 03.05.2019. godine istekao trogodišnji rok zastarelosti iz odredbe čl. 374 Zakona o obligacionim odnosima. Nije od uticaja činjenica da je potraživanje prema glavnom dužniku delimično priznato u postupku likvidacije, za koji deo je počeo teći novi rok, a delimično utvrđeno pravnosnažnom presudom za koje teče desetogodišnji rok iz čl. 379 istog zakona. Ovo iz razloga što postojanje više solidarnih dužnika pretpostavlja, u smislu čl. 414 tog propisa, mogućnost izbora poverioca od koga će tražiti njeno izvršenje, te da li će izvršenje tražiti od svih ili pojedinih od njih, a ako zastarevanje ne teče ili je prekinuto prema jednom dužniku ono teče za ostale solidarne dužnike i može se navršiti (član 422 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima).

Zaključak je Vrhovnog suda da je potraživanje prema tuženom zastarelo te je pri istaknutom prigovoru tužbeni zahtev morao biti odbijen. Otuda je odluka preinačena primenom odredbe čl. 416 st. 1 Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci.

Odluka o troškovima doneta je primenom odredbi čl. 153 st. 1, čl. 154, čl. 163 st. 1 i čl. 165 st. 2 Zakona o parničnom postupku tuženom dosudio troškove za sastav 2 podneska po 37.500,00 dinara, za pristup na 6 održanih ročišta po 39.000,00dinara, za sastav žalbe i reviziji po 78.000,00 dinara na koji način je odlučeno kao u poslednjem stavu.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković