Tužilac je podneo odgovor na reviziju, koji kao neblagovremen nije cenjen.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/2011...10/2023, u daljem tekstu ZPP), na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, jer drugostepeni sud nije cenio da li menice predstavljaju verodostojne isprave o dugu tuženog. Ovo stoga, što je drugostepeni sud, ceneći navode žalbe tuženog da menice koje je on izdao u svoje ime kao sredstvo obezbeđenja duga privrednog društva čiji je zakonski zastupnik bio ne predstavljaju verodostojne isprave, uzevši u obzir sadržinu menica zaključio da one po svojoj sadržini ispunjavaju uslove za verodostojnu ispravu, dajući za svoju ocenu razloge koje u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravni sledbenik „Hypo Alpe Adria Leasing“ doo, koje je kod Agencije za privredne registre 2014. godine promenilo naziv u Heta Leasing doo, a zatim u NDM Leasing doo. Pravni prethodnik tužioca je sa privrednim društvom „Silla Ing Beograd – Umka“, čiji je zakonski zastupnik bio tuženi, sklopio šest ugovora o finansijskom lizingu čiji su brojevi i datumi navedeni u nižestepenim presudama. Tuženi je kao fizičko lice na ime sredstava obezbeđenja navedenih ugovora pravnom prethodniku tužioca predao šest blanko menica bez protesta sa upisanim datumom 31.05.2018. godine, serijskih brojeva navedenih u nižestepenim sudovima, koje je tužilac saglasno sporazumima o ispunjavanju blanko potpisanih menica od 31.05.2010. godine, popunio na iznose bliže navedene u nižestepenim presudama, sve sa rokom dospeća od 11.08.2015. godine. Pravni prethodnik tužioca je 04.09.2015. godine, Prvom osnovnom sudu u Beogradu podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojnih isprava – navedenih menica. Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem IIV 684/2015 od 01.10.2015. godine usvojio predlog tužioca kao izvršnog poverioca i obavezao tuženog kao izvršnog dužnika na plaćanje 13.295.958,15 dinara i troškova izvršnog postupka od 97.500,00 dinara. Tuženi je na ovo rešenje izjavio prigovor, pa je Prvi osnovni sud u Beogradu rešenjem od 17.05.2016. godine stavio van snage rešenje o izvršenju i zatim na osnovu ispravke rešenja od 29.12.2016. godine, predmet dostavio Višem sudu u Beogradu. Tokom parničnog postupka je utvrđeno da je tuženi bio zakonski zastupnik „Silla Ing Beograd – Umka“, koje je kao korisnik, odnosno primalac lizinga sa pravnim prethodnikom tužioca zaključilo šest ugovora o finansijskom lizingu na osnovu kojih su korisniku lizinga predate ugovorene pokretne stvari. Primalac lizinga se kao ugovorna strana obavezao da davaocu lizinga plaća mesečne rate na način kako je to uređeno ugovorima. Ovde tuženi, kao menični dužnik 30.05.2010. godine je na ime obezbeđenja ovih ugovora pravnom prethodniku tužioca predao šest blanko potpisanih menica bez protesta, uz pisane sporazume za svaku od navedenih menica, po kojima pravni prethodnik tužioca u svako doba može popuniti menice ukoliko glavni dužnik, Preduzeće „Silla Ing Beograd – Umka“, ne plaća lizing rate, te i nadalje u slučaju neispunjenja ugovora i njihovog raskida. Glavni dužnik Preduzeće „Silla Ing Beograd – Umka“, nije ispunjavao svoje ugovorne obaveze zbog čega je pravni prethodnik tužioca krajem 2012. godine jednostrano raskinuo ugovore o finansijskom lizingu, nakon čega je primalac lizinga davaocu lizinga vratio predmete lizinga, ali i dalje nije platio neisplaćene rate lizinga niti preostale rate, zbog čega je iniciran izvršni postupak na osnovu menica kao verodostojnih isprava koje je tuženi kao fizičko lice dao kao sredstvo obezbeđenja i izvršenja navedenih ugovora. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke Biljane Jovanović, proizlazi da visina duga po ugovorima o finansijskom lizingu na dan podnošenja predloga za izvršenje 04.09.2015. godine iznosi 108.600,55 evra što u dinarskoj protivvrednosti iznosi 13.295.954,48 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba članova 2, 7, 8. stav 2, 29, 31. i 107. Zakona o menici, tužbeni zahtev usvojio, ocenivši da je tužilac kao pravni sledbenik davaoca lizinga aktivno legitimisan u ovom sporu, a da je tuženi kao izdavalac menica dužan da isplati iznose na koje menice glase.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu, ocenivši da menice koje je tuženi kao fizičko lice predao pravnom prethodniku tužioca predstavljaju verodostojne isprave a sporazumi o njihovom popunjavanju predstavljaju ovlašćenje davaocu lizinga, ovde tužiocu i njegovim pravnim sledbenicima, da iste popuni i aktivira ukoliko glavni dužnik ne izvrši obaveze iz ugovora o finansijskom lizingu zaključenih sa pravnim prethodnikom tužioca. Na dan popunjavanja menica, za to je bio ovlašćen tužilac kao privredno društvo koje je 21.11.2014. godine promenilo poslovni naziv, čime nije promenjen pravni subjekativitet, već samo naziv pravnog lica, zbog čega nije postojala smetnja da se kao korisnik menica upiše tužilac. Saglasno odredbi člana 395. ZOO, popunjavanje menica je prethodilo sprovođenju skraćenog izvršnog postupka, odnosno izvršnog postupka na osnovu verodostojne isprave, te je davalac lizinga bez obzira na činjenicu što su se lizing rate vezivale za evro mogao menicu popuniti u dinarima, imajući u vidu da je upravo obaveza glavnog dužnika glasila da se isplata vrši u dinarskoj protivvrednosti. Obaveza tuženog je obaveza meničnog dužnika koji je predatim sredstvima obezbeđenja garantovao za ispunjenje šest ugovora o finansijskom lizingu, zbog čega njihovim raskidom zbog neizvršenja ne prestaje njegova obaveza kao meničnog dužnika shodno odredbi člana 132. ZOO, pa je tužilac imao pravo da aktivira ove menice kao verodostojne isprave.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tužilac kao pravni sledbenik davaoca lizinga aktivno legitimisan u ovom sporu, da je u tom svojstvu bio ovlašćen da popuni šest blanko menica bez protesta koje je tuženi u svoje ime predao njegovom pravnom prethodniku kao sredstvo obezbeđenja potraživanja prema privrednom društvu primaocu lizinga, te da je tužilac menice popunio u svemu u skladu sa sporazumima o ispunjavanju blanko potpisanih menica koje su za svaku od menica zaključili menični poverilac (pravni prethodnik tužioca) i tuženi kao menični dužnik.

Cenjeni su ostali navodi revizije, međutim, kako se njima ponavljaju žalbeni razlozi koje je drugostepeni sud u pobijanoj presudi cenio i o njihovoj neosnovanosti se detaljno razjasnio, to oni neće biti obrazlagani.

Pravilna je i odluka o troškovima spora, jer je doneta pravilnom primenom odredaba čl.153. stav 1. 154. st.1. ZPP, uz pravilan obračun po AT i TT i Zakona o sudskim taksama.

Na osnovu izloženog primenom odredbe člana 414. stav 1. i 2. ZPP, doneta je odluka kao u stavu prvom izreke.

Tuženi nije uspeo u postupku revizije, a odgovor na reviziju tužioca je neblagovremen, zbog čega nije ni razmatran, pa je primenom odredbe člana 165. stav 1. ZPP, doneta odluka kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković